četvrtak, 03.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 23.10.2020. u 20:15 Marija Đorđević
ESTETIKA SPOMENIKA: RADOŠ ANTONIJEVIĆ, vajar

I građanima bi trebalo dati reč

Izrada figure i portreta Stefana Nemanje je veliki skulptorski izazov, jer autentični slikovni prikaz njegovog stvarnog izgleda postoji samo na freskama
Идејно решење спомен-обележја Зорану Ђинђићу на Студентском тргу у Београду (Аутори: Милорад Младеновић и Радош Антонијевић /сарадник на пројекту Лука Минић), Радош Антонијевић (Фотографије: Лична архив)

Poslednjih decenija spomenici istorijskim ličnostima u Srbiji postali su predmet podela javnosti na estetskom, ali čini se više na političkom nivou. Istorija pamti razne primere oko kojih se domaća javnost uskomešala i nekad „isterala svoje”. Poznato je osporavanje postavljanja Meštrovićevog Pobednika na Terazijama sa moralnog i umetničkog aspekta. Spomenik Vuku Karadžiću, rad vajara Đorđa Jovanovića iz 1932. godine, trebalo je da bude postavljen u Univerzitetskom parku u Beogradu, ali su gradske vlasti procenile da je bio prevelik za to mesto. Posle nekoliko godina našao se u Parku Ćirila i Metodija, okrenut prema ulici, što je naljutilo autora.

Stručna javnost je poslednjih godina reagovala protiv estetike spomenicima Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, caru Nikolaju u Ulici kralja Milana u Beogradu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću u Novom Sadu, postavljalo se pitanje čemu spomenik Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu. Najnovije reakcije tiču se postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Polemike u vezi sa esettikom, izvedbom, simbolikom, visinom od 23 metra ovog spomenika se vode do usijanja.

U seriji razgovora koje ćemo plasirati na ovim stranama pokušaćemo da dobijemo odgovore na pitanja da li su podele javnosti u vezi sa spomenicima više estetske ili političke prirode, šta bi trebalo raditi kako bismo imali dostojan spomenički pejzaž i kuda su nas odvele te polemike.

Vajar Radoš Antonijević (1969) u svom umetničkom radu preispituje medij skulpture i njegove granice. Teme radova ovog umetnika vezane su za one aspekte života koji se odnose na istoriju, politiku, kulturu i društvo. Radoš Antonijević izlaže od 1998. godine, autor je više od 20 samostalnih izložbi. Vanredni je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Da li su podele u javnosti u vezi sa spomenicima estetske ili političke prirode, kakav je vaš utisak?

Sve što se tiče života jedne zajednice jeste politika, pa je zato i izbor formalnog rešenja javnog spomenika političko pitanje. Razgovor o estetici i o načinu sprovođenja konkursa je u krajnjoj liniji razgovor o životu koji je jedna zajednica izabrala da živi. Stefan Nemanja treba da bude dostojanstveno spomenički obeležen u Beogradu, ali mora da postoji odgovornost i želja da njegova ličnost bude adekvatno likovno interpretirana.

Šta bi trebalo da prethodi konačnom rešenju nakon konkursa kako bi se izbegao diskutabilan spomenički pejzaž?

Mora se pružiti mogućnost da mišljenje običnih građana bude ugrađeno u deo izborne procedure. Komisija ovog konkursa mogla je da odabere tri moguća rešenja i da ih onda preda jednoj velikoj komisiji sačinjenoj od običnih građana a koji bi predstavljali reprezentativan uzorak javnosti. Siguran sam da bi građani nepogrešivo odabrali najadekvatnije rešenje za svoj grad.

Šta je, prema vašem mišljenju, najproblematičnije kada je reč o spomeniku Stefanu Nemanji? Čuju se komentari da je visina spomenika saobrazna veličini lika i dela ove istorijske ličnosti. Kako to komentarišete?

Izrada figure i portreta Stefana Nemanje je veliki skulptorski izazov, jer autentični slikovni prikaz njegovog stvarnog izgleda postoji samo na freskama. Ove freske su veoma snažno stilizovane i prikazuju ga u poznim godinama a u jednom smirenom i vrlo svedenom stavu. Jako je teško, i gotovo nemoguće bez velikog gubitka u karakteru, integrisati ovakav prikaz u skulpturu. Nažalost, ovo odabrano skulptorsko rešenje više korespondira sa popularnom kulturom, filmom i stripom, nego sa prikazima sa fresaka. Rešenje je raspričano i hvalisavo, a ne smireno i dostojanstveno. Zato mislim da ova skulptura predstavlja jako slobodnu i proizvoljnu interpretaciju figure i portreta Stefana Nemanje. Situaciju čini još težom činjenica da se njegove neraspadnute mošti nalaze u Studenici, na samo nekoliko sati vožnje od Beograda. Ove mošti i sam manastir istinitije svedoče o Stefanu Nemanji kao čoveku i državniku, jer sve u vezi s njima je autentično, a u vezi sa spomenikom ama baš ništa. Ovo je, po mom mišljenju, ozbiljan konceptualni problem čitavog spomen-obeležja koje se isključivo bazira na figurativnom rešenju. Na neki način ono zanemaruje sve ono što Studenica kao Nemanjina zadužbina i čitav njegov kult predstavljaju. Zamislite da vam izrade bistu vašeg oca koja ne liči na njega, da li biste pristali na to?

Moram još reći da je problematična i nepotrebna narativnost i kitnjasti stil postamenta. O neprimerenoj metafori razbijenog vizantijskog šlema ne želim ni da govorim.

Akademik Basara, član Komisije za izbor ovog rešenja, pomenuo je da je visina spomenika uvek mala u odnosu na značaj onoga kome se spomenik podiže. Ova demagoška misao samo zamagljuje činjenicu da je skulptura uvek, bez obzira na povod podizanja spomenika, određena okolinom kao svojim referentnim sistemom. Guliver je percipiran kao džin, isključivo zato što se obreo u svetu patuljaka.


Konkurisali ste za spomen-obeležje Zoranu Đinđiću u Beogradu. Da li odbijeni predlozi dobijaju neko obrazloženje i da li i u ovom izboru vidite neki problem?

Ne postoji praksa da odbijeni predlozi dobijaju obrazloženje i to je razumljivo, ali javna prezentacija je jako važna, jer pokazuje ukupan potencijal scene, a za one koji nisu dobili priliku da izvedu svoj rad to ipak predstavlja i neku vrstu javne satisfakcije. Iako je u konkursnom materijalu bilo navedeno da će po završetku konkursa biti prikazani svi radovi, to nije učinjeno. Na konkursu sam učestvovao zajedno sa umetnikom i profesorom Arhitektonskog fakulteta Miloradom Mladenovićem. Kreirali smo rešenje koje je predstavljalo prekinuto stepenište, koja formom govori o grubom i tragičnom prekidu jednog života i uspona. Želeli smo da svaki građanin bude u mogućnosti da se popne na vrh stepeništa koje je ujedno i „privilegovana tačka prostora”, što znači da se sam vrh stepeništa nalazi u preseku osa Studentskog trga i Platoa ispred Filozofskog fakulteta. Iz te tačke se vidi kompletan prostor oba trga i ta tačka je vidljiva iz svih okolnih pozicija. U nekom drugom društveno-političkom sistemu, ta tačka bi bila predodređena za spomenik vladaru, a naše rešenje bi omogućilo svakom građaninu da stane na tu privilegovanu poziciju. Na taj način smo želeli da se odužimo Zoranu Đinđiću, oblikom manifestujući ideju demokratije, one ideje u koju je on investirao veliki deo svog političkog delovanja.

Komentari9
835a1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Миодраг Стојковић
Док је ЉУБАВ била на првом месту, и квалитет у сваком елементу се истицао. Сада су друге ствари примарне, тако да за све има и изговор. А себи радимо , па се запитајмо мало дали је то нај?
Milosav Popadic
De gustibus non disputandum est, kaze Ciceron, a svrsenom poslu nema mane, kaze nas narod. Na sve se valja naviknuti, ponekad i oguglati, a kad se naviknemo, i ono sto nam je bolo oci postane obicno, pa i simpaticno. Nema spomenika koji se svidja svima.
Rabo
Narodna poslovica: svetu se ne moze ugoditi.
Миодраг Стојковић
Мудри људи , на ливади праве стазе од бетона када им грађани трасирају пут куда пролазе. Струка и пракса су подједнако важни и комлиментарни у свему. А пракса је управо мишљење обичних људи.
Саша Микић
Не могу да се сложе стручњаци, јер свако навија воду на свој млин, а како ли би се тек сложили грађани? Мене само буни што сви потенцирају 23 метара висине споменика као нешто огромно и у нескладу са околином. Погледајте само висину нпр. споменика Лорду Нелсону на Трафалгар скверу у Лондону. Са својих 52 метара висине и околином која ништа није виша у односу на околину на Савском тргу је дупло виши од споменика Стафану Немањи, па се Британци нису много бунили због тога.
Marko
Naveli ste odličan primer spomenika Nelsonu koji je izradjen u 19 veku kako treba da bude ali niste dobro sagledali spomenik u vremenu kojem je izradjen i samu kompoziciju spomenika.Spomenik jeste visok 52 metra ali postament spomenika ( obeliks) je visok oko 40 metara a sam spomenik je u skladu sa proprcijama postamenta i okolnom arhitekturom što se za spomenik Nemanji ne može reći.
katarina
kakvo mesanje baba i zaba. Visina od 23m je neprimerena okolini u koje se taj nesrecni spomenik smesta, nije preterana sama po sebi, jer je to potpuno relevantna stvar. U tekstu (koji bi trebalo procitati pre komentarisanja) se koristi lako razumljiva analogija sa percepcijom Gulivera kao dzina samo u odnosu na patuljke koji ga okruzuju.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja