četvrtak, 26.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 23.10.2020. u 12:15 Vladimir D. Janković

Handke je uvek išao protiv svih struja

U više navrata je dolazio u Srbiju nenajavljen, da niko ne zna, i obilazio fruškogorske manastire. Voleo je da se sreće sa običnim ljudima
Петер Хандке (Фото А. Васиљевић)

U beogradskoj knjižari „Zlatno runo”, u Svetogorskoj ulici, održana je druga tribina iz ciklusa „Handke u Srbiji”, na kojoj je ovoga puta veliki savremeni pisac osvetljen više s ličnog, intimnog aspekta. O Peteru Handkeu su govorili germanista i književni prevodilac Jan Krasni, novinar Dragana Kovačević, udovica jednog od ovdašnjih Handkeovih prevodilaca Zlatka Krasnog, Slavica Stojanović Krasni, i pisac Goran Gocić.

Jan Krasni je jednom prilikom rekao da se, odrastajući, više družio s nemačkim književnicima nego sa srpskim. Danas, kad sam ima značajno književnoprevodilačko iskustvo, on se ovako seća dana kad su u dom njegovih roditelja dolazili pisci kojima je nemački jezik maternji, a među njima, kao ličnost po svemu osobena i jedinstvena, i Peter Handke.

– Ja sam tada bio dete, kome ime Petera Handkea nije ništa naročito značilo. Dete koje je pred sobom videlo čudnog čoveka u kaputu, s naočarima, koji je govorio na meni tad nepoznatom jeziku, i s najvećom pažnjom posmatrao našu baštu, tačnije naše kaktuse. Sećam se dobro prvog susreta, kad je otac došao s gostom koji je samo stajao tako, osmehivao se, zagledao nas, naš stan, i sad, kad prizivam te trenutke, ne znam ko je bio više začuđen: da li ja, da li sâm Handke, ili možda naše mačke, koje su se, kad su ga videle, razbežale. U stvari, koliko su se one trznule videvši njega, toliko se on trznuo videvši njih – čuli smo od Jana Krasnog.

Dragana Kovačević evocirala je uspomene s novosadskog „Prozafesta” 2017. godine, kad je imala prilike da provede više vremena u Handkeovom društvu:

– Stidljiv, povučen, zagledan u stvari koje ga okružuju, stalno s beležnicom u ruci. Vidite ga kako zapisuje neke trenutke, malo-malo pa i nacrta nešto. U jednom momentu, jutro je bilo, ustanovimo da Petera nema. A on otišao na Frušku goru. U više je navrata on tako dolazio u Srbiju nenajavljen, da niko ne zna, i obilazio fruškogorske manastire. On voli da se sreće sa, kako se to kaže, običnim ljudima, a ne sa zvaničnicima.

Handke je, prema rečima Dragane Kovačević, „uvek išao protiv svih struja”:

– Na prvi pogled, ne izgleda tako. On je skroman, zatvoren, miran, ali očigledno u njemu nešto bukti. A nešto posebno zanimljivo desilo se u biblioteci Matice srpske, koju je takođe posetio. Iznenada, pojavila se tu grupa osnovaca su. Ispostavilo se da je reč o ekskurziji učenika iz Velike Hoče. I, vidim ja, deca poznaju Handkea, on prepoznaje njih, ponaosob. Upoznali su se bili pre toga u njihovom rodnom selu.

Tribina o Handkeu u knjižari „Zlatno runo” (Foto: Milan Konstantinović)

Goran Gocić je, iz spisateljske vizure, ovako govorio o Handkeu:

– U prvo vreme, nervirao me je s tim opisima. Posle izuma fotografije, meni je toliko opisivanje delovalo, jednostavno, zastarelo. Nema on, istina, te duge opise kao pisci iz devetnaestog veka, ali uvek ćete kod njega naći fizički opis stvari. Kroki napravi makar. Handke ima ceo roman gde nije opisano nijedno osećanje, to je „Golmanov strah od penala”, tu je samo spoljni svet; iz unutrašnjeg sveta junaka nemamo nijednu jedinu rečenicu. Impresivna stilska vežba. Naknadno sam uvideo da on, u svojim opisima, na malo prostora sažme suštinu stvari. Nedavno je Vule Žurić skrenuo pažnju na Handkeov opis Bajine Bašte. I to zaista jeste Bajina Bašta, to što je Handke napisao.

Jan Krasni je podsetio na reči samoga Handkea da je „radnja, prikaz radnje, nešto dosadno, nešto na čemu ne treba insistirati, već dozvoliti jeziku da se sâm razvija”.

– Književnost je za Handkea put ne da svet postane jasan već da postane jasniji – istakao je Krasni. – A taj jasniji svet je jedan usporeni svet, u kojem niko ne može da te zbrza. Na njega su se kritičari obrušavali zato što, recimo, na dvadeset strana opisuje kako otvara vrata. A ti, dok otvaraš vrata, uviđaš nešto.

Goran Gocić pokrenuo je pitanje stida koji osećamo pred Handkeom:

– Zašto osećamo taj stid? Handke nije kao Bajron u Grčkoj, nije kao Hemingvej u Španiji. Niti je Bajron imao veze s Grčkom, niti Hemingvej sa Španijom. Oni su iz ubeđenja odlučili da pruže podršku jednoj strani u vremenu sukoba. Ali Handke je poreklom pola Jugosloven, majka mu je Slovenka. Iz čega, dakle, izvire taj stid? Iz toga što je Handke čovek neverovatnog integriteta, koji je pokazao da drži do sebe, a nama je to teško da shvatimo, jer mi nismo toliko držali do sebe. On je video da je jedan deo njegovog identiteta oklevetan u zapadnoj štampi. Iz samopoštovanja, digao je glas protiv toga. Iz toga potiče naš stid: mi smo se, nekako, lako odrekli te zemlje u kojoj smo živeli, u kojoj smo imali i neke privilegije, a on u Jugoslaviji nije imao nikakve privilegije, nije imao nikakve koristi od Jugoslavije – rekao je Gocić.

Peter Handke je, pored ostalog, kod nas poznat i kao pisac koji je gajio i gaji neizmerno poštovanje prema svojim prevodiocima, naročito prema Žarku Radakoviću i Zlatku Krasnom. Upravo su na njegovu inicijativu, obnarodovanu svojevremeno na stranicama „Politike”, organizatori Smederevske pesničke jeseni utemeljili književnu nagradu „Zlatko Krasni”. Slavica Stojanović Krasni kaže da to nije jedino što je Handke učinio za njenog muža:

– Moj suprug je bio pacijent na dijalizi. A to je najskuplji medicinski tretman, dugotrajan i iscrpljujući, i fizički i finansijski. Handke mu je platio dijalizu za godinu i po dana. On je Zlatku tad spasao život.

Komentari4
98581
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Aloijz Rozenberger
Nobelova nagrada je mučan teret za Peter Handke, takozvano orden da nositi težak kao top za nega. Samo svetski rat 1939 - 1945 g. nije austrijskan problem nega problem za Austriju.
Милица Краљ
На вест да је Хандке добитник Нобелове награде моји поморавски сељаци радосни због тога рекоше:"Наш пријатељ Пера добио највећу светску књижевну награду!" А Хандкеа су упознали 2015. када је у Белој Води примио "Беловодску розету" за изузетан допринос српској култури и уметности. Иначе, Хандке је први инострани добитник овог признања.
Aleksandar Milenkovic
Peter Handke je zavoleo Srbe onakvim kakvi jesu. Velika je sirina njegovog uma, a narocito srca za ovakav podvig. Hvala mu veliko sto nam je uveliko pokolebanim udahnuo vec izgubljeno samopouzdanje.
Slavko Krivokapic
Divna priča, hvala Vladimiru D. Jankoviću. Nažalost u Politici je vrlo malo ovakvih tekstova po kojima je Politika bila poznata. Lijepo je čuti kad gospođa Slavica Krasni priča kako je gospodin Handke tada spasio život njenom suprugu, pok. Zlatku Krasnom. Žao mi je što ne živim u Beogradu zbog ovakvih događanja kao što je bila pomenuta tribina.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja