Samo jedan čovek mogao je da postane šef parlamenta u kojem nema opozicije i da se to shvati kao prirodna politička pojava! Nije lukavi momak odrastao u Žitorađi, toj neobičnoj srpskoj varoši u kojoj su rođeni sve sami velikani političke, obaveštajne i turbofolk misli, od Cece Ražnatović do pokojnog Mikija Rakića, čoveka za specijalne operacije Borisa Tadića, tek slučajno rekao da se ulaskom u skupštinu kao njen predsednik – vraća u zavičaj!

Sadašnji saziv skupštine je prirodno okruženje za čoveka koji je, tokom tri decenije bavljenja politikom, svega tri godine bio van vlasti. Svi će glasati za njegove predloge, iako će i on i poslanici znati da najmanje 80 odsto njih očima ne može da ga gleda. Ali, čak i kada zažmure, podizaće ruku.

Kao da je Ivica želeo da kaže: „Metar moga sela, a skupština cela!” Nije rekao, ali je to mislio. Nije ni Aleksandar Vučić morao da ga uzme u vlast. Imao je dovoljnu većinu da vlada sam, sa manjinama ili sa Aleksandrom Šapićem, ali manje od godinu i po dana pred predsedničke izbore, koje će spojiti sa vanrednim parlamentarnim, šef države i naprednjaka zna da mu je Ivica daleko korisniji kao saveznik nego kao opozicionar koga mogu obuzeti revolucionarne bubice. Šta Aca zna o Ivici što ne vide ostali? Da svako ko potcenjuje crvenog, to čini na sopstvenu štetu! Mnogo njih je gledalo kako ume da zabode nož u leđa, ne trudeći se da sakrije tragove. To je osetio i Vojislav Koštunica, čiju je manjinsku vladu podržavao. Taj neugodni osećaj imao je Boris Tadić, sa kojim se Dačić istorijski pomirio. Taj dodir oštrice u leđa, i to na sopstvenim, primetio je i Aleksandar Vučić, koga je Dačić prodao za mesto gradonačelnika Beograda, iako mu se obećao. Posle četiri godine, poslavši Borisa u drugi film, otvorio je put Vučiću da postane srpski broj jedan. Aca mu nije zaboravio ni jedno, ni drugo. Naročito ono prvo!

Čega je još svestan Vučić? Da Ivica zna zašto je Srbija velika tajna, jer da je drugačije, kako bi se ispisivalo žitije predsednika socijalista? U toj crnoj rupi bez zidova i dna, koja pulsira kao živi stvor, sa skrivenim zakonima u kojoj su izdaja, oceubistvo i laži osnovni predmeti građanskog vaspitanja – Ivica Dačić je jedan od retkih političkih primeraka koji je lišen iluzija da bitisanje na ovom svetu ima srećan kraj. Naravno, osim za njega. Ne proganjaju ga reči kao što je savest, jer ga ona ne grize. Davno je pojeo sopstvenu.

Dok Vučić ne želi da se ijedan Srbin prepozna u njemu, Dačić čini sve da svaki Srbin pomisli da je Ivica. To ih, zapravo, čini nerazdvojnim. Kada ode van zemlje, Vučić zna da je njegova „čuvarkuća” sin žandarma iz Žitorađe, jer među predsednikovim ljudima nema igrača takvog iskustva koji bi Srbe održavao pod hipnozom. Nije Ivica, kao šef diplomatije, ostavljen kod kuće kako ne bi cinkario Rusima detalje iz Ovalne sobe, već da bi, gostujući na televizijama, seleći se iz studija u studio (na Pinku mi je umalo zaspao na ramenu), držao Srbe na okupu. Otuda još jedna zabluda o komandantu crvenih, za koga se veruje da je ruski čovek, pa je zato odstranjen sa mesta ministra inostranih poslova. Iz takve, pogrešne teze, proizlaze i sve ostale, pa i ona o misteriji njegovog trajanja, jer je on, iako se čini da umesto kiseonika udiše ruski gas, jednako zavistan od londonske magle i šetnji pored Temze. Kad god se činilo da je Dačić oročen i samo što nije nestao – i posle pada Miloševića, kada je preuzeo partiju, i kada je ispeglan izvirio iz koferčeta, a potom iz banane – njegov rad na određeno vreme potrajao je, evo, tek 30 godina!

Kako je to Vučiću takođe poznato, on ga drži pored sebe, ali ne sa više od deset odsto podrške, što je dovoljno da bude poslušan i sačuva parčiće vlasti, stvarajući utisak da je ponižen, ali ne i odstranjen. Kao i Saša Antić i Branko Ružić. Prvi, zato što je nešto više Vučićev nego Ivičin, a drugi zato što je neophodan da podseti Ivicu da je politička večnost u Srba ipak bliža Ajnštajnu nego Svetom Savi.

Ko je pažljivo slušao Dragana Markovića Palmu na konstitutivnoj sednici, ne mislim na priču o Dačićevim pantalonama, komada dva, i mljackanju girosa u Paraliji, već o konstataciji da Dačić do sada nije bio samo predsednik Narodne skupštine i šef države, mogao je da shvati da iz Palme govori Ivica.

Čak je i onaj jedan jedini poslanik koji je glasao protiv Dačića na konstitutivnoj sednici, Vladan Glišić, rekao da je iz Vlade Srbije pomeren njen najuspešniji čovek. I oni koji nemaju dobro mišljenje o Dačiću, ako mućnu glavom, shvatiće da je lider SPS-a formalno dospeo na poziciju broj dva u državi. Time je, po ustavu, postao ovlašćeni naslednik prestola. Kada se na toj poziciji nalazila Maja Gojković, tu činjenicu kao da su svi zaboravili. Kada je spiker parlamenta bila Slavica Đukić Dejanović, toga se niko nije setio.

Dačić sada najavljuje da je spreman da vodi dijalog između vlasti i opozicije. Kako je u parlamentu nema, biće da je mislio na pregovore sa bojkotaškim strankama. Sličan zadatak je imao kada je počeo da se bavi politikom. Milošević je odabrao njega i Gorana Perčevića da održavaju okrugle stolove sa predstavnicima Deposa. Tadašnji mladi lavovi SPS-a oduvali su svu akademsku pamet antimiloševićevske Srbije, pa je Matija Bećković svoje prijatelje Mihiza i Miću Popovića nazvao „Dačić i Perčević”. Kada su Miloševića dvorjani upitali zašto mlađanog Dačića ubacuje u takvu igru, rekao je: „Ima suviše glatko lice, vreme je da zaradi ožiljke.”

Sadašnji predstavnici vanparlamentarne opozicije s podsmehom analiziraju Dačićev entuzijazam, aludirajući da će postati mostić na Miljacki i tome slično. Da sam na njihovom mestu, bio bih više nego zabrinut. Ako mi ne veruju, neka nazovu Matiju. Izgleda da jedino Vučić zna s kim ima posla. S čovekom glatkog lica, a prepunog ožiljaka! Gde ih skriva Ivica Dačić?