petak, 04.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 29.10.2020. u 18:00 Savo Štrbac
POGLEDI

Čiji je vojnik bio Nenad Krstić

„Ako otvorimo popis Muzeja žrtava genocida sa sedištem u Kragujevcu ili popis žrtava, Dokumentaciono-informacionog centra ’Veritas’ Save Štrpca, pod rednim brojem 2858. pronaći ćemo ime Nenada Krstića”, piše na početku teksta „Sramota JNA koju srpska strana i danas skriva, Srbijanski ročnik prebjegao u hrvatsku vojsku s transporterom JNA”, nedavno objavljenog na proustaškom portalu „direktno.hr”. Tekst potpisuje Tanja Belobrajdić, inače bivša supruga Tome Duića, upravnika po zlu čuvenog ratnog logora „Lora” u Splitu, u kojem je i ona mučila zarobljene Srbe i pripadnike JNA, i autorka nagrađivanog romana „Crni kaput”, u kojem sve monstruozne torture koje su primenjivane u „Lori” čine Srbi nad Hrvatima u Vukovaru.

Kao ilustracija uz tekst je priložen i skenirani deo „Veritasovog” internetskog spiska žrtava, na kojem se zaista pod navedenim brojem nalazi osoba pod imenom Krstić Nenad, sin Zorana, rođen 7. septembra 1972. u Parizu, vojnik, poginuo/nestao 1. oktobra 1991. u Osijeku, u regionu Istočne Slavonije, sahranjen. To je ono što je vidljivo na internetu. Pored Nenadovog imena u „Veritasovom”, za javnost nevidljivom fajlu piše i da je njegove posmrtne ostatke 21. juna 2012. u Iloku od hrvatske preuzela srpska strana, da su identifikovani na VMA 1. jula iste godine i predati porodici, koja ih je sahranila u Zalužju kod Leskovca, gde i živi. I to je bilo sve što smo znali do pojave pomenutog teksta.

Iz navedenog teksta doznajemo da je Nenad po nacionalnosti Srbin, rođen u Parizu, gde su mu se otac i majka nalazili na privremenom radu, da je odrastao uz baku i dedu, kod kojih su ga nakon rođenja ostavili roditelji, da ga je „agresija” na Sloveniju i Hrvatsku zatekla na odsluženju vojnog roka u JNA, u oklopno-mehanizovanoj jedinici u „Bijeloj kasarni” u Osijeku. Sam je ispričao, navodi se u tekstu, da je njegova jedinica od 2. maja 1991. neprestano bila u pokretu s glavnom bazom u Palači, naselju 20 kilometara udaljenom od Osijeka. Dana 17. septembra 1991. njegova jedinica je iz Palače pošla u ispomoć paravojnim srpskim jedinicama u Tenju. Pri povratku iz Tenja, na Tenjskoj cesti, u poslednjem transporteru u koloni, šestorici mladih vojnika ukazala se prilika za beg iz JNA. Nenad Krstić, zajedno s Albancem Šabanom Betićijem iz Glogovca na Kosovu, te četiri Hrvata, Milom Perkovićem iz Lipica, opština Brinje, Oliverom Baričevićem iz Ledenica pokraj Novog Vinodolskog, Draženom Matakovićem iz okoline Karlovca, te Jozom Šarcem iz Donjeg Brišnika kod Tomislavgrada, koji je i upravljao transporterom, skrenuo je na poljski put između Tenja i Antunovca, uputivši se napamet prema mestu gde su pretpostavljali da se nalazi hrvatska vojska.

Jedan od prebega, Mile Perković, ispričao je autorki teksta da su posade u transporterima JNA bile uvek mešovite, pa tako i njihova, da su se on i vozač Šarac dogovorili da transporterom skrenu na hrvatsku stranu, da su pitali Srbina Nenada hoće li s njima i da su se i sami iznenadili kad je pristao, a da nije pristao da bi ga samo izbacili iz transportera. Svi prebezi odmah su otišli svojim kućama na zasluženi odmor, osim Nenada, koji je ostao da se bori protiv dojučerašnjih saboraca i sunarodnika.

Petog dana po promeni strane, Nenad je poginuo. Po kazivanju jednog učesnika, to se desilo 21. septembra 1991. godine, oko 13 sati, kad se transporter s četvoročlanom posadom, među kojom je bio i Nenad, koji se nalazio na PAM-u, kretao cestom prema „četničkom uporištu” Šodolovcima. „Kad smo stigli do pumpne stanice Ernestinovo, Nenad je sišao s transportera kako bi, da bismo imali bolje uporište, mitraljezom razvalio vrata stanice i ušao u nju. U tom trenutku iz Šodolovaca je započelo granatiranje, oko nas je palo nekoliko granata, od kojih je Nenad smrtno stradao, a naš zapovednik Zvonko Milas ranjen. Nenad je zadobio geler iza uha i nije mu bilo pomoći, preminuo je na mestu.”

Nenadova sahrana je bila 23. septembra na groblju u Antunovcu, a pokopan je u hrvatskoj uniformi s vojnim počastima. Početkom decembra 1991. Antunovac su zauzeli Srbi i JNA i ostao je pod srpskom kontrolom sve do „mirne reintegracije” u januaru 1998.

Prema kazivanju meštana Antunovca, 1994. godine po Nenadove posmrtne ostatke dolazila je jedna žena, pretpostavljaju da je to bila njegova majka. Nakon što je grob otvoren i pošto su prisutni nakon otvaranja sanduka videli hrvatsku uniformu, njegovo telo je vraćeno natrag u grob.

Nenadovi saborci uspeli su 2000. godine da dogovore s Ministarstvom branitelja da se Nenadovi posmrtni ostaci još jednom ekshumiraju, premeste u novi sanduk, ponovo dostojno pokopaju, te da se Nenadu napravi grobnica kakvu imaju i drugi hrvatski „branitelji”. Na tom grobu, pored Nenadovog imena i prezimena, godina rođenja i smrti, kao i uklesanog katoličkog krsta, piše i „hrvatski vojnik”. „Nenadov grob redovno obilazimo, često se može videti kako na njemu gori sveća. Istina, najviše o tome vode računa majke naših poginulih Antunovčana, njegovo poslednje počivalište obilaze i održavaju kao kod svoje dece”, govore Nenadovi „saborci”.

Ovakva priča o Nenadu Krstiću protivi se i zdravom razumu i mom životnom i profesionalnom iskustvu, zbog čega, i sebe i sve vas, pitam: Koji vojni „stručnjak” sastavi baš onakvu posadu znajući koje su bile sukobljene strane? Da li je devetnaestogodišnji Nenad uopšte mogao da bira hoće li ili neće s kolegama „dobrovoljno” prebeći na hrvatsku stranu? Da li je i na drugoj strani mogao da bira između odlaska kući ili ostanka na prvoj liniji fronta? Da li je za četiri dana mogao da zadobije bezrezervno poverenje doskorašnjih neprijatelja, čak toliko da mu daju mitraljez? I da li je neka pumpna stanica bezbednija od borbenog transportera u pokretu? Da li je smrtonosna rana od gelera iza uva mogla biti i rana od metka ispaljenog iz vatrenog oružja nekog novog „saborca”, koji je mogao pomisliti da će Nenad u zoni borbe okrenuti oružje ka njima? Zašto je Nenad sahranjen u hrvatskoj uniformi i uz sve vojne počasti, kad je u to vreme na hrvatskoj strani malo ko imao uniforme?

Ko odgovori na ova pitanja, moći će i da zaključi da li je Nenad stvarno poginuo kao hrvatski vojnik ili su njegova pogibija i sahrana bile u funkciji žestoke kampanje koja je u to vreme vođena upravo oko Vukovara.

Nenadovi posmrtni ostaci ipak su svoj večni mir našli u mestu njegovih predaka i savremenika. Hrvatima je ostao spomenik s njegovim imenom za paradu i propagandu. Kako god bilo, rat se prelomio preko leđa devetnaestogodišnjeg Nenada.
 

Dokutentaciono-informacioni centar „Veritas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari17
80782
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Мали Ђокица
Крајње је време да полиција и војска, посебно ЈНА врати стотине одузетух касета, трака и свих документа које су снимили сниматељи Радио телевизије Београд. Виде ће се многи детаљи који би сигурно променили слику и "четника" и зенги и осталих војника и у униформи и у цивилу. Сада умногоме остаје на сећању и намерном искривљавању истине. Например Вуковара у који је ЈНА ушла тек у октобру после 4 месеца зверстава Зенги.
Deda
Mladi neiskusni vojnici JNA su bili glineni golubovi, sto je pocelo vec u Sloveniji. U Hrvatskoj su masovno zrtvovani od strane generalstaba, ali srecom, bilo je i hrabrih oficira. Secam se heroja generala Vladimira Trifunovica (1938 - 2017), koji je – okruzen u Varazdinu, ucenjen i napusten od svoje JNA - pregovarao i spasao smrti 280 svojih vojnika i oficira, kao i nepoznat broj drugih vojnika i civila Varazdinaca.
Deda
Ciji je vojnik bio Nenad Krstic – pita se Savo Strbac. Nenad je bio vojnik jugoslovenske armije zaduzene da brani Jugoslaviju. Sa 19 godina, kao toliki mladici, bacen je u bratoubilacki rat da ubija druge mladice njegovih godina. Dok su medije sirile mrznju prema drugom i drugacijem, pokvareni politicari su mladice prisilno mobilisali i slali u smrt (“Idemo u rat da se bijete”).
др Јовановић
Поздрав за господина Саву, мислим да би требао да упозна јавност са злочинима над српским цивилима у Вуковару, којих је према његовом попису више од 100. Многи су цивили у 10. и 11. месецу извођени из кућа и ликвидирани. Убијане су целе породице чак. Господин Саво је стручњак који је пописао све жртве и само он је релевантан да говори о томе. У Шиду бих лично отворио спомен собу за наше жртве из Вуковара. И заслужују макар једну емисију да се о томе говори, као нпр. за жртве Олује.
dr Slobodan Dević
A kako li je roditeljima?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja