Otvoreno i delikatno o bolnoj i važnoj temi, tako bi se u najkraćem mogla definisati najnovija emisija „TV lica…kao sav normalan svet” emitovana u subotu u 14.05 na RTS 1. Tanja Peternek Aleksić je razgovarala sa An Mari Ćurčić, poznatom novinarkom koju je TV publika prvo upoznala na Studiju B a kasnije u beogradskoj redakciji Al Džazire. Razgovor se vrlo brzo dotakao tragedije u porodici, naime 25-godišnja Marija Ćurčić, ćerka An Mari i muzičara Đorđa Ćurčića, muzičara i člana „Del Arno benda” izvršila je samoubistvo pre dve godine. Svi koji su poznavali tu lepu i uvek nasmejanu studentkinju komunikacija, manekenku i promotera beogradske muzičke scene, ostali su iznenađeni njenim činom jer niko nije ni slutio da postoji nešto što je brine.
An Mari Ćurčić je u emisiji pomenula „nasmejanu depresiju”, malo poznat izraz za visoko funkcionalne osobe koje imaju hronični osećaj tuge, beznađa i umora, napade panike i koje često prestaju da se interesuju za one aktivnosti koje su im nekad pričanjavale radost. Nasuprot uvreženom mišljenju depresivni ljudi nisu samo oni koji leže u staroj trenerci u zamračenoj sobi nego i oni koji porodici i prijateljima deluju radosno, koji su uspešni u poslu, imaju emotivnog partnera… Ali iza njihovog nasmejanog lica često se kriju razmišljanja o samoubistvu. An Mari je u spomen na svoju ćerku poslednje dve godine posvećena borbi za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja, na Fejsbuk stranici „Za tebe #vrednoje”. Pišu joj najčešće mladi ljudi koji imaju problem i kojima je potrebna pomoć a ona ih upućuje na adrese odgovarajućih ustanova i ohrabruje ih i uverava da nisu sami i da ima još mnogo drugih ljudi sa istim problemima.
An Mari je ćerka Beograđanke i nekadašnjeg ambasadora Konga u SFRJ. Rodila se u Švajcarskoj, gde joj je otac službovao; jedno vreme su živeli i u Kongu a kao petogodišnja devojčica vratila se sa majkom u Beograd. Kako smo od nje čuli u emisiji, tek u četvrtom razredu osnovne škole se prvi put susrela sa ružnim komentarima na račun svoje boje kože. Njena ćerka Marija je to iskustvo proživela ranije, još u vrtiću, što samo dokazuje koliko su deca u međuvremenu postala surovija i ne tolerišu razlike koje se ne odnose samo na boju kože već i na invaliditete i sve drugo što ona procene kao drugačije. Svaki gledalac ovog izdanja emisije valjalo bi da se zapita kojim vrednostima uči decu, da li tu ima mesta za čestitost, poštovanje drugih, empatiju…
Još jedna važna poruka „Tv lica…” bila bi i to koliko je važno da jedni druge slušamo i osluškujemo. Ako je posle ove emisije barem neki gledalac naučio lekciju da kad primeti da je nekom u okolini teško ne krene sa našim uobičajenim „ohrabrivanjima” tipa: šta ti fali, vidi kako žive drugi ljudi, imaš momka ili devojku, imaš svoj dinar, roditelji te vole… Jer za mnoge ljude kao da je pisan naziv pesme Olivera Mandića iz davne 1982. „Smejem se a plakao bih”.
