Da li je Novak Đoković u Beču morao da doživi rezultatski najteži poraz u karijeri? Svega tri gema protiv 42. igrača sveta Lorenca Sonega (6:2, 6:1), osvojena preko volje, ne mogu da se porede sa istim učinkom na Otvorenom prvenstvu Australije 2005, jer je Marat Safin tada bio četvrti reket sveta, a sedamnaestogodišnji Đoković se sa 186. mesta prvi put probio u glavni žreb jednog grend slem turnira.

Nisu padovi motivacije novost za tenisera koji je neposredno pre tog meča četvrtfinala upravo obezbedio šestu godinu završenu na svetskom vrhu i dostigao rekord Pita Samprasa, idola svog detinjstva, koji je u mnogome inspirisao blistavu karijeru jednog od svakako najuspešnijih sportista poslednjih decenija. Niti je posebno neobično da do padova motivacije dolazi posle ostvarenih visokih ciljeva, ne samo u jednoj prebogatoj karijeri nego i u celokupnim analima profesionalne teniske ere.

Pre bi se reklo da su slike povremene bezvoljnosti na terenu crvena linija Đokovićeve karijere, od predaja u prvim godinama do povremenih privremenih „isključivanja” u mečevima koje je većinom uspevao da na kraju dobije. Kakvim čudom? To je pitanje na koje još niko nije dao odgovor, koje je zbunjivalo i Rodžera Federera i u potpunosti rušilo njegovo shvatanje igre.

I nisu ga ti padovi sprečili da četiri puta bude izabran za najboljeg sportistu sveta, da u međusobnim susretima nadmaši dvojicu jedinih rivala za mesta u istoriji, Rodžera Federera i Rafaela Nadala. Koliko začuđuju ti povremeni padovi, još više zapanjuje Đokovićeva sposobnost da se nebrojeno mnogo puta podigne tokom više od 15 godina karijere, da se pojavi na terenu još jači.

Neka objašnjenja verovatno ima samo on, a neka – niko. Posmatrača, a posebno vatrenog navijača, međutim, pogađa pad kao što je bio ovaj bečki, kada Đoković izađe na teren i već posle nekoliko minuta pokaže da želi sa njega da izađe sa što manje truda. I to u nedelji u kojoj je pozivao naše ljude u Austriji da ga bodre i govorio kako se tome izuzetno raduje.

Prvi reket sveta ima sve razloge da bude zadovoljan ovogodišnjim rezultatima i da se raduje skorašnjem obaranju Federerovog rekorda od 310 sedmica provedenih na vrhu, ali ne i naglom padu motivacije u Beču. Posle svakog takvog pada, glavno pitanje posmatrača je: dokle može da se iznova podiže i ponovo veseli igri?

Jer, ovogodišnji događaji u sezoni pandemije, koju je započeo fantastično, doneli su mu verovatno više stresnih situacija – na terenu i posebno van njega – nego bilo kom drugom u profesionalnom tenisu. Još uvek je neizvesna cena njegove potere za istorijskim rekordima, jer kada rezultati prelaze u prvi plan zadovoljstvo igrom se gubi, a bez zadovoljstva nema ni uspeha.

Ako je neko u stanju da se izbori sa takvim pritiskom, to je Novak Đoković, a prvi talas olakšanja trebalo bi da usledi 8. marta 2021, kada i defintivno bude prestigao Federera po jednom od faktora uspešnosti.

Nisu ni drugi imuni od sličnih emotivnih padova u turbulentoj pandemijskoj sezoni. Jedan od potencijalnih rivala za prvo mesto idućeg proleća, Dominik Tim, takođe je neočakivano poražen u Beču, braneći titulu na svom terenu, a odmah potom je odustao od mastersa u Parizu. Rafael Nadal tek treba da pokaže kako će njegove noge izdržati uobičajene povrede kada pređe na tvrde terene. Trka se nastavlja, još smo daleko od konačnog svođenja računa.​