Nesrećna je zemlja u kojoj prosveta, kultura i ekologija služe kao monete za potkusurivanje u (među)stranačkim kombinacijama. Nesrećan je narod koji u takvoj zemlji obitava, premda u značajnijem broju i nije svestan svoje nesreće – na veliku radost onih koji takvim narodom upravljaju.
Biti obrazovan, prosvećen, kulturan, svestan društvene situacije, znači biti produhovljen i kritički nastrojen prema složenoj stvarnosti, samim tim opasan po vlastodršce, posednike moći i obezduhovljene neprijatelje ljudske slobode. Zato vladajućim strukturama odgovara stanovništvo koje je podložno manipulaciji i koje ne razume suštinu ljudskih prava.
Takvom stanovništvu je moguće bez problema uskraćivati osnovne slobode, seći mu šume, rasprodavati mu vode i zemljišta, po potrebi ga zatvoriti u kuće i stanove, ubadati ga injekcijama sumnjivog sadržaja, čipovati ga, i sve to pod raznoraznim izgovorima koji vređaju inteligenciju. Reč je, zapravo, o širem procesu zaglupljivanja i disciplinovanja ljudi unutar globalnog sveta korporativnog totalitarizma. U tom procesu, veoma bitnu transmisionu ulogu imaju tobože demokratski izabrane vlade na lokalnim (državnim) nivoima.
Da bi ispravno obavljali ulogu pokornih izvršitelja naloga „odozgo”, lokalni vlastodršci i sami moraju biti bahati autoritarci skloni raznim nepočinstvima, koji razaraju društvo. Nešto poput virusa koji razjedaju vitalne organe društvenog organizma, i pod čijim dejstvom društvo neminovno oboleva. U takvom društvu parlament funkcioniše bez opozicije i dijaloga, pa zakoni izglasani u njemu nemaju demokratski legitimitet.
Zavisno sudstvo onemogućava ostvarenje demokratskog ideala jednakosti građana pred zakonom, dok uspavani ustavni sud znatno sužava mogućnosti odbrane ljudskih prava, kao i kontrole (ne)poštovanja Ustava od strane nosilaca najvažnijih državnih funkcija…
Rečju, u takvom obolelom društvu hipotetički je moguće da se bez ikakve rasprave izglasavaju zakoni koji krše osnovne ljudske slobode zagarantovane Ustavom. A tada ni ekonomski rast ne predstavlja više od novog i blistavog lonca u kojem se srećni potrošači roba i usluga brčkaju nesvesni činjenice da će uskoro biti skuvani.
U takvom društvu pasivnih i ravnodušnih podanika ni raspodela rada među nosiocima najvažnijih funkcija ne mora biti usklađena s principima etike i opšteg dobra. Tako je moguće da se zapošljavanjem i socijalnim pitanjima bavi epidemiolog (a da epidemiološke mere propisuje stručnjak za boračka pitanja), da državne finansije vodi lice kome je Senat Univerziteta poništio diplomu doktora nauka zbog plagiranja delova disertacije, da se na čelu resora kulture nalazi osoba nevična kulturi dijaloga…
Na koncu, u takvom jednom obolelom društvu moguće je da se vlastodršci poigravaju ljudima i njihovim sposobnostima zdravog rasuđivanja.
Obratimo u tom smislu pažnju na sledeće: aktuelna politička struktura došla je na vlast pre osam godina, i to na krilima priče o borbi protiv korupcije, partijskog zapošljavanja i nepotrebnih državnih agencija koje isisavaju novac građanima. Nakon osam godina, ista struktura najavljuje borbu protiv mafije, što bi po logici stvari moralo podrazumevati i borbu protiv korupcije. Šta se desilo u međuvremenu?
Logika veli da je korupcija sve vreme prisutna i da je, skupa s nepotizmom, sudeći prema brojnim aferama, zahvatila i vladajuće strukture. Agencije nisu ukinute, već su povrh svega formirane i službe notara, prinudnih izvršitelja i upravnika zgrada, koje u obolelom društvu Srbije, umesto da ga urede, zapravo služe slabljenju njegovog imunog sistema.
Rečju, partijsko zapošljavanje je zadobilo nove forme „u skladu sa zakonom”. Za to vreme, političari – virusi, kao što bi rekao Koja iz „Discipline kičme”, poručuju da će se u narednom periodu najvažnija borba voditi za zdravlje stanovništva. (Setimo se još jednom najave ljutog boja protiv korupcije i partijskog zapošljavanja.)
Pa, pošto je reč o očiglednom paradoksu, budući da je suština ozdravljenja stanovništva u zdravom funkcionisanju društva i njegovih institucija (što ovde nije slučaj), nije isključeno da će se ta borba na kraju premetnuti u nastojanje ovdašnje vlasti da pošto-poto obezbedi profit belosvetskim farmaceutskim kompanijama preko direktive da svaki stanovnik ove zemlje mora biti cepljen protiv korone – čak i protiv svoje volje i Ustava.
Razmislite o tome u pauzi ocenjivanja kvaliteta frizura novih posednika ministarskih fotelja.
Sociolog
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
