Ako se ikada desi da Unesko odluči da svoje sedište premesti iz Pariza u Haifu, neću imati nikakvih sumnji da je za to najzaslužniji gospodin Vojin Rakić. Srbija bi tada imala razloga da slavi, a ja da mu uputim duboko izvinjenje. Ali dok se to ne desi, moraće da se drži činjenica i istine.

Krenimo redom. Gnev Vojina Rakića navukla sam 14. avgusta, kad je „Politika” objavila moj tekst „Unesko se ogradio od Vojina Rakića”, u kojem sam otkrila da on nema nikakve veze s Uneskom. Danas se čini, ni s etikom.

Povod su bila neobična saopštenja u kojima Unesko navodno optužuje Srbiju za niz krivičnih dela u centrima za socijalni rad, među kojima i za krađu beba, a od vlasti traži da objasni protivrečne korona brojke. Da ta saopštenja, koja potpisuje Vojin Rakić kao šef Unesko katedre za bioetiku u Evropi i Srbiji, nemaju nikakve veze s ovom organizacijom, potvrđeno mi je direktno u Unesku:

„Želimo da potvrdimo da ne postoji Uneskova katedra za bioetiku u Srbiji i Evropi i da profesor Vojin Rakić nije šef”, glasio je odgovor na moje konkretno pitanje.

Budući da se ni u narednim danima nije odrekao svog lažnog Unesko identiteta, beogradski mediji su došli u posed pisma koje je Rakiću upućeno 26. avgusta iz ove čuvene međunarodne organizacije.

„Predstavljate se kao šef Uneskove Katedre za bioetiku za Evropu, što lažno navodi javnost da veruje da upravljate organizacijom koja je zvanični deo Uneska. Osim toga, izdavali ste saopštenja i davali izjave u vezi s nacionalnim politikama u Srbiji, koristeći logotip Uneska, što je u suprotnosti s politikama ove organizacije”, navodi se u saopštenju ispod kojeg stoji potpis Metjua Givela, direktora pi-ar sektora u Unesku.

U istom pismu Rakiću je zatraženo da „odmah ukloni ime, logotip i akronim Unesko” iz naziva njegove organizacije ili akademske ustanove, sa internet stranice i iz štampanih materijala, kao i da se „suzdrži od bilo kakvog pozivanja na Unesko”. Do dana jučerašnjeg, Rakić to nije učinio, iako je Givel bio kategoričan, insistirajući da njegov zahtev „stupa na snagu odmah”.

„Politika” je samo jedan od medija u kojima se Rakić godinama predstavljao kao Uneskov ekspert, iako, kako se to ispostavilo, to nikad nije bio. To što se i dalje tako predstavlja, iako je Unesko od njega izričito zahtevao da to više ne čini, baca senku na njegovu neutoljivu ambiciju da se javnosti predstavi kao kredibilan stručnjak, a kamoli istinoljubiv čovek.

Nažalost, pojedine naše kolege pomažu Rakiću da blista lažnim sjajem, predstavljajući ga i dalje titulom koju ne poseduje: kao Uneskovog eksperta, zanemarujući demantije iz sedišta te organizacije u Parizu.

Nisam iznenađena što gospodin Rakić i dalje zvuči kao ogorčeni i osvetoljubivi čovek koji utehu traži u čaršijskom ogovaranju, gde mi je rezervisao specijalni separe.

No, valjda je neko njegovog obrazovanja morao znati da čovek može da nasamari neke ljude neko vreme, ili da u neko vreme, može da nasamari sve ljude. Ali da niko ne može da za sva vremena nasamari sve ljude. Neću da se kitim tuđim perjem, ovo je davno uočio Abraham Linkoln.

Nije me previše iznenadilo što je Rakić pribegao svom poslednjem adutu u polemici – kafanskom klevetanju svakoga ko ga podseti da nije ono za šta se predstavlja, pa me je tako svrstao u polaznice sarajevske škole novinarstva. Trebalo je da ispod kafanskog stola izvuče municiju većeg kalibra, jer me je iz nehata, upucao komplimentom. Zašto čoveku koji se lažno predstavlja kao uneskovac i poslednji čuvar morala u Srba smetaju novinari poreklom iz Sarajeva?

U ovoj polemici zaista ne bih želela da demonstriram ostrašćenost koja vlada prvom ili drugom Srbijom, pa ću iskreno odati priznanje gospodinu Rakiću. U svom reagovanju je pokazao fascinantnu i gotovo neponovljivu sposobnost za obaveštajno istraživanje. Samo se nadam da ga ti komplimenti neće navesti da se uskoro predstavi kao šef katedre CIA za Balkan. Sa sedištem u Bejrutu.