U ovoj rubrici 2. 11. 2020. godine gospodin Zoran Bukvić (Z. B.) kritikovao je neka saobraćajna rešenja u centru Beograda. Da li je gospodin Z. B. u pravu, ne mogu reći, jer sa njima nisam ni površno upoznat. Ono što mi je jako zasmetalo jeste činjenica da je sve saobraćajne stručnjake i Saobraćajni fakultet stavio pod navodnike i sveo na polaznike prvog razreda saobraćajne škole?!
Gospodine Z. B., to nije ni akademski, ni moralno. Ali jeste veoma nizak udarac. Tim pre što je u ovakvim prilikama red da se i Vi stručno legitimišete, pa da se zna o kome je reč, a nije ni sramota ni reći, ja sam za ovo laik, ali mislim...
Dakle, gospodine Z. B., postoje opšte i posebne studije i projekti, koji se međusobno razlikuju po projektnom zadatku, nameni, vremenskom odrednicom, specifičnim uslovima, finansijskim ograničenjima i drugom.
Kada se radi opšta studija, onda se planiraju strategija, dugoročni razvoj, demografska očekivanja, očekivana mobilnost građana, protočnost i slično. U takvim prilikama, siguran sam da se nijedan saobraćajni stručnjak neće usprotiviti ideji o smanjenju broja individualnih motornih vozila, o prelasku na vozila sa manjenim aerozagađenjem, prelasku na javni masovni prevoz, stimulisanju pešačkih i biciklističkih kretanja, ozelenjavanju... Zato verujem gospodinu Z. B. da sve to stoji u studiji koju je pomenuo.
Tek u posebnim studijama i projektima nastaju ozbiljni problemi. Tu se svaki stručnjak, pa i saobraćajni, sučeli sa realnošću života. Ograničavajući faktori su istorijsko nasleđe ulične mreže, raspored javnih, poslovnih i stambenih funkcija, mreža linija javnog prevoza, gustina naseljenosti i tako dalje.
Ipak najteže je uklopiti se u raspoložive finansijske okvire, jer su ovi objekti, po pravilu, veoma skupi, a o njihovoj izgradnji odlučuju drugi, to jest političari. Tada se stručnjaci zalažu za manje lošu varijantu. Verujem da je to i slučaj o kome je pisao i gorepomenuti gospodin.
Da je to tako, navešću primer iz sopstvene prakse. Pre više decenija, kao prvi saobraćajni inženjer, došao sam iz Beograda u javnu upravu grada Kragujevca, sa namerom da uspostavim saobraćaj na modernim i savremenim osnovama. Tada me je pozvao tadašnji gradonačelnik, legedarni Borivoje Petrović.
U kratkom obraćanju mi reče: „Mladiću, od tebe očekujemo da predano radiš i planiraš saobraćaj po najvećim standardima svoje struke. Ako se nešto od toga i ne ostvari, nemoj da te to pokoleba i obeshrabri, jer o izgradnji tih objekata ne odlučuješ ti nego neko drugi”.
Tako je i bilo. Mnogo tih idejnih i detaljnih projekata je ostalo u fioci, neki su izgrađeni u celosti, a neki samo delimično, davana su im neka eufemistička imena, poput faza A, faza B i nikada nisu završeni. Danas ti objekti izgledaju anahrono, nefunkcionalno i prevaziđeno!
Da ove objekte danas, nekim slučajem, vidi gospodin Z. B., a da ne zna za ovu predistoriju, s pravom bi mogao reći koji je „stručnjak” ovo smislio?! A prava istina je kao i uvek „tamo negde”.
Slobodan Zečević,
dipl. inž. saobraćaja,
Kragujevac
