ponedeljak, 01.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 10.11.2020. u 10:37 Branko Pejović

Krcunovi šamari načelniku i prva streljanja

Objavljena knjiga o Slobodanu Peneziću Krcunu „Glasnost ćutanja”
Патзријарх Герман и Слободан Пенезић Крцун (Фото ужучки архив)

UŽICE – S pažnjom čekana knjiga o Slobodanu Peneziću Krcunu „Glasnost ćutanja” stigla je pred čitaoce. Upravo je izašla u izdanju Istorijskog arhiva Užice, gde se u Krcunovom ličnom fondu čuvaju dokumenti (koje je 2018. ustanovi predao Srđa Penezić) o ovoj kontroverznoj ličnosti. Priređivač knjige je Željko Marković, direktor užičkog arhiva.

Na njenim stranicama su Krcunovi autobiografski zapisi, ratna pisma, posleratni govori, članci, referati iz vremena kada je bio visoki funkcioner Titove vlasti, koje je arhivu ustupio dr Venceslav Glišić. Štošta je Krcun beležio o svojim činjenjima mnogo toga i prećutao.

Ima tu detalja o osnivanju OZN-e kojom je rukovodio, pominje se likvidacija naoružanih odmetničkih grupa, tu je i poglavlje „Na čelu srpske OZN-e” (sa četiri Krcunova govora), ali nema pojedinosti o surovim obračunima pobednika sa poraženim u ratu. Tek ponegde može se naići na Penezićeve rečenice o hapšenjima, pa i streljanjima neistomišljenika. Kakvim u svom životopisu opisuje ratno vreme Užičke republike 1941.

 „Meni je pripadao zadatak, kao partizanskom rukovodiocu, da organizujem čišćenje pete kolone. Sve dotadašnje direktive bile su usmene, da treba likvidirati najpoznatije petokolonaše i špijune. Partizani su sa svih strana dovodili jednog po jednog. Doveli su i sreskog načelnika Aleksića, koga su uhvatili negde u Mokroj Gori, i jednog njegovog policijskog pisara. Moj susret sa Aleksićem završio se sa nekoliko šamara. Nisam mogao da verujem da će taj veliki protivnik komunista ovako lako pasti u ruke. To me je odmah prelomilo da ne treba mnogo razmišljati i da treba streljati... Počeo sam voditi istragu. To i nisu bile istrage već politički dijalozi i optužbe. Onoliko koliko su mene u dva-tri maha saslušavali, jednom baš pomenuti načelnik i njegov pisar.”

Krcun se sećao da je Užice, oslobođeno od okupatora, počelo da se organizuje: „Meni je izgledalo da je rat svršen. Nikada mi ni na kraj pameti nije palo da se Nemci mogu povratiti... Ja sam danju i noću sedeo u zatvoru. Otpočela su prva streljanja. Iza toga nekoliko dana došao je Vrhovni štab. Tada sam prvi put video i druga Tita, Kardelja, Rankovića”, beleži, dodajući da je tada počeo da radi po Rankovićevim direktivama: „Viđali smo se svaki dan i sedeli do kasno uveče, saslušavajući razne neprijatelje. Dan je bio kratak za sve ono što je trebalo uraditi.”

I tako je Krcun mlad odlučivao o tuđim životima, sve do pada Užičke republike, krajem novembra 1941. Kada je, kako piše, pred Nemcima poslednji krenuo iz grada ka Zlatiboru.

To su delovi ličnog životopisa Slobodana Penezića Krcuna (1918‒1964), kojim počinje „Glasnost ćutanja”. Piše on o mladosti, studijama u Beogradu, stupanju u Partiju (koja mu je ideja vodilja za sve što je činio). Ima tu podatak da je nadimak Krcun dobio pre rata po mršavom i dugokosom junaku stripa iz časopisa „Jež”, dok su njegovi saborci pominjali da je „hodao tako da su mu krcala kolena”. Opisuje bombardovanje Beograda 1941, povratak u Užice, organizovanje partizanskih četa i prve borbe protiv okupatora, stvaranje Užičke republike. Potom i svoj ratni put, ulogu političkog komesara, doznajemo i kako je osnovana OZN-a koju je predvodio:

„Za načelnika OZN-e za Srbiju određen sam jula 1944. godine. Odluka o tome saopštena mi je na Visu”, piše Krcun. S tog ostrva najpre je sa saradnicima otišao u Bari, da bi ih odatle jednim sovjetskim avionom prebacili u Toplicu. „Na početku nas je bilo svega sedam-osam, među kojima i drugovi Svetolik Lazarević i Vasilije Čile Kovačević koji su sa mnom došli. Jedan od prvih zadataka na kome smo se odmah angažovali sastojao se u prikupljanju podataka o okupatorskim i kvislinškim vojnim snagama.”

Radio je, nastavlja, na otkrivanju neprijateljskih agenata, ispitivao sumnjive. „Negde smo možda i pogrešili preteranim ispitivanjem okolnosti pod kojima su pojedini drugovi dolazili u naše jedinice. Ali to nisu bile samo greške jedne mlade službe kojoj su bili dodeljeni osetljivi i delikatni poslovi već pretežno posledica atmosfere koja je u to vreme vladala u Srbiji.”

Ubrzo su iz Toplice prešli u oslobođeni Beograd, da organizuju OZN-u: „Građani su nam pomagali u pronalaženju petokolonaša, policajaca, raznih zločinaca i ostalih izdajnika... Jedan od veoma teških zadataka sastojao se u likvidaciji naoružanih odmetničkih grupa. Posle oružanog razbijanja kvislinških vojnih formacija pojedini njihovi funkcioneri i pripadnici, koji su bili uprljani zločinima, organizovani u manje grupe nastavili su da vrše i dalje ubistva, pljačke i razbojništva”, beleži Krcun, ali bez detalja kako je surovi obračun s njima izgledao.

Napominje da je „služba uživala veliku podršku naroda”, te da je na sve u njoj uticao drug Marko (Aleksandar Ranković): „Njemu u prvom redu pripada zasluga za organizovanje službe, izgradnju i vaspitanje njenih kadrova. On je i svojim ličnim primerom i izvanrednim talentom državnika i političara presudno uticao na stvaranje takve atmosfere u kojoj su ljudi, braneći izvojevane tekovine, činili čuda od junaštva u pravom smislu te reči.” 

Penezić je posle OZN-e bio i ministar unutrašnjih poslova, potpredsednik i predsednik srpske vlade.

„Krcun je ostao beskompromisan borac u ostvarivanju ideala koje je bila postavila Komunistička partija”, piše recenzent knjige prof. dr Radojica Lazić. Priređivač Željko Marković u knjizi napominje: ”Nezaustavljiv u političkom usponu, opisan kao najkontroverznija ličnost novije srpske političke istorije, Krcun u sebi sublimira i vreme u kome je obitavao. Svedok i sudionik, nemilosrdan i suptilan, odan otačastvu i Brozu, sudario se sa dve strane svoje ličnosti koje su i dve strane srpske povesnice.”

Komеntari24
06f61
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Radio sam kao novinar tokom 1950tih i dobio otkaz jer sam napiso nesto sto se nije svidelo Slobodanu Penezicu . Unet sam u njegovu tajnu listu gradjana kojima je dozivotno zabranjeno da stampaju ono sto pisu. To je bila tajna uredba UDB-e o kojoj se nije javno govorilo. Ilegalno sam pobgao is Jugoslavije i peske preko Apli otikao do Pariza gde sam 1960g. dobio status raseljenog lica.
Коста
Шта год да је било, хвала дрвету! Југословенска Војска у Отаџбини није започела борбу против Немемаца да би им била савезница. КПЈ је започела грађански рат јер је сматала Краљевину Југославију "тамницом народа," а српску буржоазију већим непријатељем од Немаца. Дража није желео да за сваког убијеног немачког војника окупатор стреља 100 невиних Срба, већ да сачека савезнике, као 1918, да заједно истерају окупаторе. А Немце би поразили савезници и без НОБ-а. То је сасвим исвесно.
Max Manus
Postovani g Kosta, Skoro svakodnevno mi se ove teme serviraju vec vise od 30 godina a da mi vrlo rijetko neko uveca znanje ili ponudi drugaciji pogled. Vi ste to uradili sa ovim “kao 1918” i hvala vam na tome. Htio sam da razumijem danasnju Srbiju. Nelogicno je u isto vrijeme tvrditi da je neko pobjednik u drugom svjetskom ratu a da su oni koji su oslobodili zemlju neprijatelji sopstvenog naroda pa cak i da su saradnici okupatora heroji. Sad shvatam barem to da je sve trebalo je biti kao 1918.
Olga
После четири године немачке окупације и оноликих масовних стрељања (Краљево, Крагујевац, Јајинци...), Срби нису могли ни сањати да ће главна мета црвених “ослободиоца” бити образовани и добро стојећи грађани – професори, писци, лекари, уметници, индустријалци, инжењери, адвокати, официри, свештеници . . .
ralence
Комунисти се нису зауставили стрељањем невиних Србских грађана без суда од 1944 год. до освајања власти. Правдали су та убиства као обрачун са сарадницима окупатора и петоколонашима.Зашто су онда убијали Србе војнике који су се добровољно враћали у Србију из Немачког заробљеништва.!!! То је све рађено до 1957-9 год.
Dragomir Olujić Oluja
G-đo Olga, (1) jedni “Srbi”, recimo Nedićevi, 'sanjali' su jedno, Dražini su sanjali drugo, treći treće... i (2) mete „crvenih ‚oslobodilaca‘“ su bili ratni zločinci, ratni profiteri, saradnici okupatora, kvislinga i kolaboracionista, petokolonaši, špijuni, njihovi jataci...
Branko
Stariji su izgleda zaboravili a mladi ne znaju sta su govorili nasi drugovi iz Srbije. Ja se borim protiv nacionalista u Srbiji a sta rade drugovi u drugim republikama mene ne interesuje , to je njihov problem. U tom radu su bili veoma revnosni. Kako su se borili drugovi iz drugih republika videli smo jos onda a vernicima i zaslepljenima jos nije jasno.
Љуба
Када су у питању Крцун, Ранковић, Дража Марковић, браћа Стамболићи и остали, онда нема ни трага служби отачеству. Крцун и његови људи су наставили да раде оно што су радили Турци: без суђења су ликвидирали виђеније Србе и тако политички, духовно и културно, а и у економском погледу осакатили Србију, која се ни дан данас није опоравила од тог погрома. Све то је оправдавано брбом против издајника и петоколонаша, али потоњи нису били права мета другова из комунистичке партије.
Dragomir Olujić Oluja
G-dine Dragomire, (1) ne mistifikujte – ogromna većina dokumenata je sačuvana u arhivama i dokumentacijama, a većina je i objavljena, i, (2) nikakve Srbije za Kraljevine SHS/J 1918-1941. nema – „drugovi iz komunističke partije“ su 1945. ‚obnovili‘ Srbiju i pridodali joj (ne odvojili od nje) Kosovo i Vojvodinu!... Uzgred, istorija „prisajedinjenja“ Srema, Bačke, Baranje i Banata je mnogo kompleksnija, priča je za drugu priliku!
dragomir
Poštovani Dragomire, uloga KPS u istoriji ovog naroda, nesrećnog i podeljenog, nije do kraja objektivno rasvetljena (dok se ne otvore arhive-ako je šta sačuvano). Kosovo je u sastavu Kraljevine Srbije od 1912g, a Vojvodina (koliko sam informisan) od 1918 (Srem je posebno tražio prisajedinjenje Kraljevini Srbiji, ne SHS! Nisam siguran za Bačku, Baranju i Banat, ali mislim da su zahtevi bili slični). Tako da "drugovi iz komunističke partije" imaju zasluga u odvajanu tih oblasti, nikako očuvanju
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja