Ostao je bez svega drugog zbog čega bi čovek imao volje i radosti da živi. Tri rođena brata poginula na frontu, majka presvisla od tuge, otac poginuo na kućnom pragu, a dva strica izgubila glavu negde na Ceru... Samo jednom je došao u rodnu Ljuboviju da vidi zgarište očinskog doma i upali voštanicu na grobu svoje majke. Zemlju je razdelio rođacima i komšijama, a on nastavio da se probija kroz život, beleži Milan Šantić u knjizi „Vitezovi slobode”, ispovest Milana Gačića, načinje ga pitanjem gde je bilo najteže za vreme rata i odgovorom ‒ svuda, pa niže sećanja na septembar 1916. i Kajmakčalan, kada Milan sa saborcima tera Bugare niz Rovovsku Kosu.
Opet mu palo u deo da ide u patrolu, da izvidim položaj, takozvani „Ferdinandov nos”, ogromnu stenu s neprijateljskom objavnicom. Pošli su on i narednik Blagoje Suzović iz prve čete, skinuli obuću i oko nogu obavili omotače. „Okolo umuknuli topovi i puške da nas naši ne bi ubili, a nisu pucali ni Bugari”, priča.
„Potrbuške sam se dovukao do njihovih rovova. Mrtva tišina, čujem kako mi srce udara, a noć vedra, zvezdana. Izmilio sam glavu, mislio da objavnica nema vojnika, ali kad bolje pogledam primetim da na vrhu rova kopaju i bacaju zemlju, spremaju ga za sutra. Kažem Suzoviću da mi da i svoje bombe i otšrafljujem paklene jabuke. Jednu, pa drugu bacio sam na gomilu, pravo među njih i nasta kuknjava. To mi nije bio zadatak, ali mi nije dao đavo mira. Njihova artiljerija poče da bije, probudi se i namah zapali ceo front. Poranjavaše se i neki naši, čuo sam kako zapomažu, mene nije ni okrznulo, a posle su svi čestitali, bio sam zverka, pa dobio tada francuski Ratni krst i Medalju militer, pričao je Gačić, pa se seli na početak avgusta 1918, kad je opet išao u izviđanje. „Bezimena kosa, ko će? Madžarević i Gačić kao i uvek”. Sa još dvojicom siđe pod same rovove sa ukopanim gnezdom kod Sokolca, do bugarske osmatračnice.
„Samo sevne kad puste šaržer. Prišao sam blizu, čujem ih kako razgovaraju. Ja opet bombe, pa bacam na njih. Planule su na samoj ivici rova. Njihovi mitraljezi otvorili paljbu, osuli vatru i rovovci. Sve zviždi iznad nas... sve ode dole, rasturaju drveće i džakčiće... Iz štaba telefonom pitali da li sam se vratio... a kad je front probijen, onda je bilo lako. Kao da smo išli u šetnju, jurili smo napred. Vardar prešli kod Velesa i izbili na Ovče polje, a kod sela Pavlešinaca, Bugari nas zadržali i napadali, ali sve im je bilo uzalud”, veli Gačić, koji za podvige zavredio Krađorđevu zvezdu sa mačevima i Pohvalnicu komandanta Treće armije, pa pruža Šantiću požutelo, izgužvano parče hartije koje je pre toliko godina dobio u rovu na Kajmakčalanu i kaže ‒ evo čitajte:
„Čast, ponos i poštenje, potpuna predanost radu, retko poimanje dužnosti, hrabrost koja ide do neustrašivosti, samopregorevanje, samopožrtvovanje – to su osobine ovog uzornog podoficira, ovog čelik-karaktera, koji je ljubio slobodu svoje domovine i za nju isuviše dao. Za njega nisu postojale prepone, on za njih nije znao. Teško je naći mesto, gde se naročito odlikovao. Svugde je bio među prvima, najhrabriji među hrabrima, s najveći ponosom, među onima koji ponosa imaju”, pa se nižu redovi Milanovih podviga... a kući se vratio tek pred kraj 1924. godine. Ranije nije išao. Otupeo.
„Jedno vreme klonio sam se ljudi i nikoga nisam mogao da gledam, govorio je Gačić, kasnije činovnik Poreske uprave u Carevu Selu, a po premeštaju dolazi u Ljuboviju, gde nalazi pustoš, zgarišta i zidine. „Nisam poznavao nikoga i od tada više nisam ni svraćao u svoj kraj, jer sve me to podseća na mladost, roditelje i braću i na sve što sam izgubio”, pričao je Milan koji se posle preseli u Sremsku Mitrovicu, oženi i dobi osmoro dece...
