Nakon svetske finansijske krize 2008. godine (koja se u makroekonomiji tretira kao negativan šok ponude) i pogrešne makroekonomske politike koja se zasnivala na „štednji” (umesto na „potrošnji”) i targetiranju inflacije, već tada je bilo jasno da će tzv. paradoks štednje biti glavni uzrok svetske depresije (recesija koja traje najmanje 24 meseca, koju karakterišu pad BDP-a od najmanje 10 odsto i rast nezaposlenosti od najmanje 25 odsto). Optimalna makroekonomska politika na svetsku finansijsku krizu je bila reflacija (mere makroekonomske politike koje će sprečiti deflaciju, ali koja neće preći u inflaciju). Put svetske ekonomije u depresiju je nezaustavljiv, a negativan šok ponude (pandemija kovida 19) je taj put samo ubrzao. Kovid 19 je inicijalno bio jednokratni negativni šok ponude koji je „mutirao” u dugoročni negativni šok ponude, koji će inicirati negativni šok tražnje, tako da je svetska ekonomija ušla u začaranu spiralu negativnih šokova. Pogrešno je ako se na ovakav šok reaguje jednokratnim merama makroekonomske politike. Spirala negativnih šokova ponude dovešće do kraha monetarne strategije – targetiranje inflacije.

„Štednja” (fiskalna restrikcija) je dovela do smanjenja nominalne kamatne stope na nulu ili blizu nule i privreda SAD i evrozona su ušle u tzv. zamku likvidnosti. To je slučaj kad je čak i nulta nominalna kamatna stopa preniska za podsticaj privredne aktivnosti, a nominalna kamatna stopa ne može da bude manja od nule. U zamci likvidnosti monetarna politika postaje paralisana (SAD 1930. godine, Japan 1990. godine), jer monetarna ekspanzija (povećanje ponude novca kroz ubrizgavanje milijardi dolara ili evra) ne dovodi do podsticanja privrednog rasta i zaposlenosti zato što povećanje ponude novca, koje inače smanjuje nominalnu kamatnu stopu, ne može da je smanji ispod nule. Dodatna opasnost nulte nominalne kamatne stope je rast „cenovnog mehura” različitih oblika finansijske aktive, što u jednom trenutku može dovesti do pucanja mehura koji bi generisao finansijsku krizu. Bitno je istaći da je ovde reč o nultoj nominalnoj kamatnoj stopi, a za potrošnju i investicije važna je pozitivna realna kamatna stopa koja predstavlja razliku između nominalne kamatne stope i inflacije. Međutim, pozitivna realna kamatna stopa mora da bude posledica inflacije, a ne deflacije. Deflacija smanjuje vrednost imovine, potrošnju, investicije, profit, agregatnu tražnju i BDP, a povećava nezaposlenost. Takođe, nemogućnost vraćanja dugova će pogoditi bankarski sistem, doći će do bankrota banaka, kontrakcije kredita, smanjenja cirkulacije novca i zbog toga smanjenja potrošnje i deflacije. Dakle, svetska ekonomija je u začaranom krugu dugovno-deflacione spirale, gde nizak nivo BDP-a vodi još većoj deflaciji. U zamci likvidnosti (nulta nominalna kamatna stopa) je izbor između dva zla – finansijske krize i depresije. Prvo, pri inflaciji, realna kamatna stopa je negativna, što vodi finansijskoj krizi. Drugo, pri deflaciji (negativna inflacija), realna kamatna stopa je pozitivna, ali deflacija vodi privredu u depresiju. Za razliku od monetarne politike, fiskalna politika je efikasna jer u zamci likvidnosti nema tzv. efekta istiskivanja. Fiskalna ekspanzija obezbeđuje likvidnost ubrizgavanjem dodatne likvidnosti (povećanje javne potrošnje) ili, što je još važnije u slučaju dugotrajnog negativnog šoka ponude, nepovlačenjem likvidnosti iz sistema (smanjenje poreza). Međutim, problem za fiskalnu ekspanziju predstavlja eksplozija javnog duga, jer pri negativnoj stopi privrednog rasta, čak i nulta kamatna stopa na javni dug dovela bi do povećanja učešća javnog duga u BDP-u.

Uzrok svetske depresije biće dugovno-deflaciona spirala. U situaciji inicijalne prekomerne zaduženosti, negativni šok ponude će indukovati eksplozivni dinamički proces smanjenja nivoa cena i povećanja realnog duga, što će dovesti do kontinuiranog smanjenja BDP-a i povećanja nezaposlenosti. Krah na berzi će biti detonator depresije koji će aktivirati dugovno-deflaciona spirala. Otplata dugova dovešće do prisilne prodaje, smanjenja depozita i usporavanja brzine novca u opticaju, što će generisati pad nivoa cena, odnosno povećanje vrednosti novčane jedinice. Ako se taj pad cena ne zaustavi, mora doći do daljeg pada BDP-a i masovnih stečajeva i bankrota. Tako će se otplatom duga smanjiti nominalni dug, ali će deflacija povećati realni dug zbog rasta vrednosti novčane jedinice i nedovoljne likvidnosti. U toj situaciji, čak i neki manji negativan šok je dovoljan da generiše prvi talas likvidacije dugova, što će voditi prodaji po svaku cenu i posledičnom snažnom padu cena deonica i kontrakciji bankarskih depozita. Doći će do talasa bankrota, koji će još više smanjiti cene i voditi finansijskom kolapsu. U takvim okolnostima postoji opasnost od devizne krize koja bi dodatno produbila kontrakcione realne efekte.

Nad svetskom ekonomijom su se nadvili dugovno-deflacioni oblaci koji se moraju gađati „fiskalnim”, a ne „monetarnim” raketama, kako bi se ublažile katastrofalne posledice „depresione nepogode” koja će pogoditi svetsku ekonomiju. Drugim rečima, svetska ekonomija je na „respiratoru” i potrebna je hitna „fiskalna”, a ne „monetarna” vakcina, kako bi se eventualno ublažile posledice „najopasnijeg ekonomskog virusa” – svetske depresije.

Doktor ekonomskih nauka