Predsednik Narodne skupštine Srbije Ivica Dačić najavio je, stupajući na dužnost, da će ozbiljno raditi na podizanju, takoreći nepostojećeg, ugleda parlamenta. I uradio je neke dobre stvari, ali je zahvaljujući njegovim, blago rečeno, neozbiljnim izjavama o cenama u skupštinskom restoranu umnogome doprineo da ništa od toga ne bude primećeno. Restoran i njegove cene opet su napunili stupce tabloida, a to, svakako, nije nešto što podiže ugled parlamenta. Naprotiv.

Kada je Dačić biran za predsednika, u celodnevnoj raspravi o tome govorili su skoro svi naprednjaci, a veliki je to broj, ali niko nije baš ništa rekao o kandidatu Dačiću. Ko je gledao prenos, a nije znao šta je na dnevnom redu, pomislio bi da se raspravlja o radu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, budući da su poslanici SNS-a vreme koristili da ukažu na sve uspehe svog lidera i šefa države. I dok su u sali skrivali ogorčenje što je Dačiću namenjena tako važna funkcija, u nezvaničnim razgovorima u holu neskriveno su davali oduška svom nezadovoljstvu.

Kad je Dačić novinarima rekao kako će se ozbiljno pozabaviti cenama u skupštinskom restoranu i, u šali, naveo kako će možda uvesti poslanicima automate – „pa, koliko ubace para, toliko neka piju kafu” – niko srećniji od naprednjaka nije bio. Dobili su priliku da javno kažu ono što nisu mogli u skupštinskoj raspravi. Odmah su ga, s pravom, optužili za demagogiju. Milenko Jovanov (SNS) poručio mu je, preko tabloida, dabome: „Ako je to najveći problem u skupštini, onda smo mi super!” Dragan Šormaz (SNS) zapitao je kako bi to Dačić mogao da uradi, budući da je „skupštinski restoran pod upravom Uprave za zajedničke poslove, to jest vlade”, i dodao: „Zašto to nije uradio dok je bio predsednik vlade? Pravi predsednik skupštine bi morao da se potrudi da se ojača uloga parlamenta u društvu, da popravi uslove rada i status narodnih poslanika.”

Reagovali su i drugi naprednjaci, a sam Dačić je, odgovarajući na novinarske optužbe da je njegova priča o cenama u restoranu čista demagogija, rekao: „Pa demagogija je upravo to što se svaki izveštaj vas novinara svede na račun iz skupštinske kafane. E, da više to ne bi bila tema, pokrenuo sam to pitanje.” Neće biti da je baš svim novinarima tema skupštinski restoran, znaju to i poslanici, a i Dačić, ali nema tog tabloida kome se neće odazvati da prokomentarišu cene skupštinske kafe, čorbe i mešanog mesa, pa i to koliko se toaletnog papira troši. To je tema o kojoj su spremni da pričaju koliko im je volja, ako ih pozovete za komentar nekog spornog člana zakona, ili kadrovskog rešenja, neće se ni slučajno javiti. Ovakvim ponašanjem, svi zajedno, učestvuju u satanizaciji Narodne skupštine i njenom prikazivanju u javnosti kao mestu gde poslanici dolaze da se „džabe” najedu i napiju kafe.

Da ovo satanizovanje skupštine ne siđe, ni posle sedam dana, s tabloidnih stubaca, pobrinuo se Dragan Marković Palma, lider JS, u raspravi u rebalansu budžeta. Kakav deficit, ma uopšte ga ne bi bilo, po Markoviću, samo kad skupštinska kafa ne bi koštala sedam, nego 80 dinara. To se može zaključiti iz njegove diskusije, budući da je, kako je rekao, jedinu zamerku na rebalans imao zbog cena u skupštinskom restoranu?! Pritom je izbrojao da je resorni ministar Siniša Mali popio tri kafe, zaključivši da bi popio dve da su one skuplje! Kao jedan od retkih izuzetno profesionalnih i ministara koji se prema poslanicima odnosi s poštovanjem, kome nije teško da svaku stavku svog predloga objasni jednostavno i razumljivo, Mali je ostao nem na ovu „zamerku”. Šta bi, ozbiljan čovek i mogao na ovako nešto da kaže.

Marković je još imao i genijalnu ideju, populističku, a kakvu drugačiju, da jedna te ista kafa i mešano meso imaju jednu cenu za poslanike, a drugu za zaposlene u parlamentu i novinare! Setio se da u skupštini radi skoro petsto ljudi, mnogi rade za minimalac, a provode mnogo više vremena u parlamentu od bilo kog poslanika – treba nešto i da pojedu, po ceni koju mogu da plate. A, otkud novinari tu? Pa, treba neko i da piše o njegovom „fantastičnom” predlogu. Svaki ozbiljan novinar će ovo doživeti kao uvredu, ali nije se on ni obraćao onima koje zanima šta piše u zakonima, ili koga skupština bira na razne odgovorne funkcije, ni zašto mnogi poslanici u diskusijama koriste, blago rečeno, neprimereni rečnik. On se obraćao onima koji povremeno, kad im ponestane tema za bombastične naslove, svrate u restoran ručaju, popiju kafu i uzmu cenovnik, pa onda osvanu naslovi – „Lezilebovići”, „Neradnici, izjelice”...

No, Markoviću, koji je svojevremeno izmislio da su poslaničke plate 200.000 dinara, iako su one i sada upola manje, nije ni zameriti. Predsedniku parlamenta, posebno ne Ivici Dačiću, čoveku koji je bio vrlo uspešan ministar spoljnih poslova, kome su, kao nijednom pre njega predsedniku, stigle stotine čestitki od izuzetno važnih ljudi, ne priliči da pričom o skupštinskom restoranu dodatno ruši ugled parlamenta, koji je ionako na niskim granama. Umesto toga, mogao bi da se pozabavi stvarnim problemima. Kad to učini, možda će Narodna skupština biti blizu toga da postane „ovaj visoki dom”, kako poslanici vole da kažu, mada se ova njihova izjava, nažalost, služi za podsmeh.