Srbija se pridružila deklaraciji Evropske unije o predsedničkim izborima u Belorusiji, u kojoj je ocenjeno da izbori u toj zemlji „nisu bili ni slobodni, ni fer”, ali se od nje teško može očekivati da ide dalje za politikom Brisela i uvede sankcije Minsku. Evropska unija je, podsetimo, 6. novembra donela odluku o sankcijama prema Aleksandru Lukašenku, njegovom sinu i savetniku za nacionalnu bezbednost Viktoru Lukašenku, kao i prema još 13 visokih beloruskih zvaničnika.
Mera podrazumeva zamrzavanje njihove imovine i zabranu izdavanja viza zbog, kako je navedeno, represije pre i nakon predsedničkih izbora u Belorusiji, 9. avgusta. Odluka je doneta na sastanku ministara spoljnih poslova EU 12. oktobra uz obrazloženje da beloruske vlasti odbijaju da stupe u bilo kakav dijalog s opozicijom koja osporava rezultate i Lukašenkovu pobedu na predsedničkim izborima. Evropska unija ga nije ni priznala kao legitimnog predsednika Belorusije. Ovo je, inače, drugi krug sankcija Brisela. Prve su uvedene 2. oktobra protiv četrdeset zvaničnika te zemlje.
Šta Brisel traži od Beograda?
Kako je rekao Peter Stano, portparol visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, EU očekuje da se Srbija, kao zemlja kandidat za članstvo, „postepeno usklađuje s odlukama spoljne politike EU”. To je, inače, stari i dobro poznati stav briselske administracije koja na taj način vrši pritisak na zemlje u procesu pridruženja da i one stanu iza stavova EU.
Diplomata Zoran Milivojević napominje da Srbija nema obavezu usklađivanja sa spoljnom politikom EU u potpunosti iz, kako kaže, jednostavnog razloga jer nam nije otvoreno poglavlje 31, koje se tiče spoljne i bezbednosne politike.
„Naime, ako bi otvorili to poglavlje onda bismo imali uslove, takozvane benč marks, koje bismo morali postepeno da ispunjavamo. Potpuno usklađivanje je neophodno u momentu kada se potpisuje pristupni ugovor. A mi nismo ni blizu toga”, objašnjava Milivojević za „Politiku”.
Uvođenje sankcija beloruskim zvaničnicima je, ističe, isključivo politički interes Evropske unije koji Srbija koja nije članica ne mora da sledi.
„Stvar je našeg interesa, naše političke volje, u kojoj meri ćemo i šta slediti. Mi nemamo tu vrstu obaveze da automatski prihvatamo ono što je interes EU, gde se ona postavlja na ovaj način”, kaže Milivojević i dodaje da tek nema govora o tome, kao što se to spekulisalo ovih dana, da Srbija ima rok u kome se mora pridružiti sankcijama.
Kao prvo, ne postoji formalno-pravna obaveza već načelno politička. U prethodnom slučaju, kada smo se pridružili deklaraciji, mi smo to učinili kao gest dobre volje, a nama nijedno poglavlje ove godine nije otvoreno.
Evropska deklaracija kojom su izbori u Belorusiji proglašeni nefer i nedemokratskim usvojena je, podsetimo, 11. avgusta, a predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić potvrdila je 27. avgusta da se zvanični Beograd pridružio deklaraciji. Ona je to učinila nakon što su ambasadori Evropske unije i SAD u Beogradu, Sem Fabrici i Entoni Godfri, pozdravili ovo pridruživanje Srbije.
Da Beogradu nije bilo lako da se odluči na ovaj potez jer ima dobre odnose s Minskom, svedoče i reči Ane Brnabić, koja je, potvrđujući tu odluku, dodala i da se „nada da Lukašenko neće zameriti” kao i da je to učinjeno u okviru sinhronizacije sa spoljnom politikom EU. Ona je napomenula i da se ne može zaboraviti da je beloruski predsednik jedini svetski državnik koji je tokom NATO bombardovanja 1999. godine posetio Srbiju.
Od država zapadnog Balkana koje nisu članice Evropske unije, osim Srbije, deklaraciju su potpisale i Severna Makedonija, Crna Gora, Albanija, kao i Bosna i Hercegovina. Severna Makedonija je podržala i sankcije beloruskim zvaničnicima.
Kada je reč o usklađenosti spoljne politike Srbije s politikom EU, ona je manja nego ranijih godina. Od 1. januara do 30. juna 2020. godine EU je, prema podacima Isak fonda, objavila 25 spoljnopolitičkih deklaracija, a Srbija se usaglasila s njih 12. Stopa usaglašavanja u toku prvih šest meseci prošle godine bila je 60 odsto. Srbija nije bila potpisnik tri deklaracije koje se odnose na Rusiju u vezi s krizom u Ukrajini, tri na krizu u Venecueli i po jedne koje se odnose na Mjanmar, Iran, Belorusiju, Nikaragvu, Siriju, Tursku i Gruziju.
Prema rečima Srećka Đukića, bivšeg ambasadora Srbije u Belorusiji, nema sumnje da će EU istrajati na sankcijama Belorusiji.
„Ovog puta je EU daleko oštrija prema Belorusiji i Lukašenku nego što je ikada do sada bila, i sa stanovišta EU kao celine i sa stanovišta pojedinih zemalja. Neki parlamenti su doneli i rezolucije kojima su stavili do znanja da ne priznaju Lukašenka za legitimnog predsednika Belorusije. Sledeći korak će sigurno biti ekonomske sankcije”, ocenjuje Đukić za „Politiku”. Podseća da su sankcije Belorusiji, ali samo one za koje je EU vršila najveći pritisak, već bile uvedene 2010. i da su okončane kada je Minsk postao mesto za pregovore za rešenje ukrajinske krize.
„Srbija je striktno poštovala te sankcije EU. Beloruskoj vladi to nije bilo pravo i reagovala je. Mi smo objašnjavali da je naš spoljnopolitički prioritet članstvo u EU i da moramo pratiti spoljnu politiku EU. I Minsk je s razumevanjem to prihvatao jer uvažavao je naše spoljnopolitičke prioritete”, objašnjava Đukić i dodaje da mi ne moramo odmah da uvodimo sankcije, ali i da ne možemo da dozvolimo da nas EU stalno opominje.
