Prošlo je 40 dana od kako nas je napustila Isidora Žebeljan. Prema narodnom verovanju – tokom ovog perioda njena duša odlazila je na mesta i među ljude koje je tokom života posebno volela. I, nasitivši se konačno ovih zemaljskih slika, milovanja i otiranja suza bližnjima, njeno biće, oslobođeno tereta prolaznosti, spremno je za susret sa Onim kome je i tokom života klicala – kroz muziku, kroz reči, kroz posvećenost i ljubav.
No, ova četrdesetnica nije bila samo vreme njenog oproštaja od nas, nego i našeg prilagođavanja njenom fizičkom odsustvu i pripreme da joj dopustimo da se otisne nepoznatim putem. Danonoćno smo slušali njene kompozicije, sećajući se kako ih je sama svirala, kako je uz njih igrala i pevala, kako je pričala o pesmama i impresijama koje su ih nadahnule.
Nas koji smo imali tu radost da je poznajemo i lično, uspomene su vodile i u sakrivene prostore između notnih redova Sarabande i Tanga, Girotonda i Umbre... u trenutke između njenih putovanja, nagrada, priznanja i koncerata, u trenutke od kojih smo počeli i kojima završavamo ovaj uzbudljivi boravak u vremenu pre večnosti.
Detinjstvo. Dok „odrasli” provode poslepodne u prijatnom ćaskanju uz obilje ukusne hrane zalivene domaćim vinom iz Perleza, u tajnom vrtu iza kuće sve gori od uzbuđenja. Takmičimo se ko će pre stići do mrežaste ležaljke koja visi između dva stuba. U to vreme u nju može da stane više nas. Ipak, se trkamo. Tako je zabavnije.
Odrastanje. Za njeno venčanje šije se venčanica od, kod nas tada vrlo retke, sirove svile. Kreira je i kroji prijatelj – modni dizajner. Dan svadbe se približava, a haljina se još i ne nazire. Veče pred veliki događaj, u pomoć priskaču tetke, strine, šnajderke. Spasavaju šta se spasiti može. Nevesta je lepa i nasmejana.
Zrelost. Srećemo se na hodnicima SANU. Obećavamo kako ćemo naći vremena da se vidimo i ispričamo. Uspevamo tek posle nekoliko pokušaja. U kafiću kod Kalenić pijace ispijamo litre zelenog čaja i pričamo o deci, roditeljima, knjigama, muzici, o životu i smrti. Zaključujemo da moramo ovo da radimo malo češće.
Oproštaj. Na dan sahrane, stižem na groblje pre svih. Ne mogu da sedim kod kuće. Kovčeg već stoji u kapeli, a ispred nema nikoga. Oklevam, a onda krišom, kao da otimam nešto na šta nemam pravo, ulazim da se oprostim sa njom u miru i tišini.
Počinje opelo sazdano od višeglasnih molitvi i suza, od pruženih ruku i zagrljaja, od cveća i natpisa na vencima: prijatelji, drugari, studenti, diplomate, poštovaoci. Ambasada Kraljevine Holandije, Dušan, Biljana, Jelica, Ksenija, Jasmina, Vlada, Fruba i Pera... Peva se i pored groba. Pitam se, u kom ključu i za koje instrumente bi bio oproštajni koncert, da ga je napisala.
Kasnije poslepodne otvaram Politikin dodatak „Kultura, umetnost, nauka“. U istom broju njen i moj tekst – ona piše o tišini, ja pišem o Bogu, obe pišemo o ljubavi. Puštam po ko zna koji put omiljenu kompoziciju: „Tamni somot”. Tih, dubok, nežan i vedar, kao što je bila i Isidora, kao što je bio i četrdeseti dan od njenog odlaska. Čekanje.
