četvrtak, 26.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 15.11.2020. u 15:52 Zora Darina
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Još nisam srela srećnog migranta

Težak je život prve generacije migranata, drugoj je mnogo lakše. Ja još za svog života ovde, nisam srela ni jednog srećnog migranta. Svi su tužni na neki svoj način. Ljudi odlaze u inostranstvo u bolji život, a žive duhovno mnogo gore. Ili možda ja krivo mislim?
Фото Пиксабеј

Tog dana beše subota, nakon dva sata vožnje od Sidneja, zaustavila sam se u jednom malom planinskom mestu. Najbolji opis bi bio varošica. Šetajući njenim ulicama, koje su poput otvorenog muzeja, pored kućica sa neobično uređenim dvorištima prepunim cveća i zelenila, u jednom trenutku sam zakačila prelepu žutu ružu koja se nadvila preko ograde.

Dok sam vadila ružu iz kose začuh kako neko pevuši „Tamo daleko”. U prvi mah pomislih da mi se, ne daj Bože, od velikog stresa, pričinjavaju stvari.

Međutim, do mene su i dalje dopirale reči pesme koju je pevušio topli, ženski glas. Razmakla sam grane ružinog grma, propela se na prste te ugledala mršavu, stariju ženu kako okopava leje pune cveća.

Uzviknula sam „helou”. Podigla je glavu, podbočila se na motiku, gledala me nekoliko trenutaka i onda otpozdravila.

- Imate divno dvoriste, nastavila sam na engleskom.

Žena je odložila motiku, prišla meni, i odmahujući rukom rekla:

- Nekad je to bilo divno dvorište a sad ga samo održavam koliko starost i bolest dozvoljavaju.

- Lepo pevate, i dalje samo joj se obraćala na engleskom.

- Ah, oteo joj se uzdah, te je nastavila: „To je pesma o mojoj domovini”.

- Znači, ista nam je domovina, počela sam na srpskom.

Foto Piksabej

Kroz njene lepe, plave oči kao da je sevnula radost. Još i danas pamtim taj sjaj.

- Sunce moje, odakle si, upitala je.

Dok sam joj objašnjavala svoje poreklo, prišla je kapiji neobično gipkim koracima za njene godine i dala mi znak rukom da uđem. Gledala me na tren a onda me obgrlila oko struka svojim tankim rukama.

Moja zemljakinja me upitala da li želim da uđem u kuću ili da sednem na verandu.  Izabrala sam ovo drugo. Iznenada me zapljusnula neka prijatna toplina, što od lepote prirode u kojoj sam našla a što od radosti iznenadnog susreta. Sresti osobu svog porekla na najudaljenijem mestu na kugli zemaljskoj, u meni uvek izazove buru emocija.

Dok me je posluživala kafom i medenjacima, dotaknula sam rukom vezeni stolnjak. Ona je tiho progovorila: „To mi je jedina uspomena iz domovine”.

Zvala se Klara, učiteljica u penziji. Rođena je u malom selu u Vojvodini od majke Lalinke i oca Nemca. Ima 89 godina. Selo je napustila pred kraj Drugog svetskog rata, zajedno sa ostalim Nemcima, koji su proterani iz Vojvodine. Bili su prvo smešteni u nekom sabirnom centru u Austriji odakle su brodovima deportovani za Australiju. Njena majka je govorila da im je to bila kazna jer nisu pružili otpor partizanima.

- Taj put, dušo moja, toliko je bio dug i naporan. Puno je ljudi bilo bolesno, a mnogi nisu živi ni stigli do Australije. Na tom putu, mene i brata majka je uspavljivala sa pesmom „Tamo daleko”. Veruješ li da ju je i moj otac pevao?”

Foto Piksabej

Slušala sam Klaru sa velikom pažnjom. Pričala je kako im je život po dolasku bio veoma težak. Živeli su sa još dve porodice u istoj kući da bi na taj način uštedeli kako bi prikupili depozit, prvo jednoj, pa onda drugoj i na kraju, trećoj porodici. Na taj način svaka porodica je došla do vlastitog krova nad glavom.

Klarini roditelji uveli su pravilo da deca u kući pričaju srpski, a sa ocem nemački. Engleski se nije pričao u kući. Na taj način su svoje jezike otrgli od zaborava.

- Pa Vi se pravi poliglota, govorite tri jezika, rekla sam.

-Ah, sad to meni više ništa ne znači. Što sam starija, sve više sanjam rodni kraj. Mora da ću brzo na onaj svet jer kažu ljudi, kad počneš često da sanjaš mesto gde si rođen, da je kraj blizu.

Foto Piksabej

Znaš, sve bih dala da još jednom u životu, rukama zagrabim onu rahlu zemlju iz moje bašte. I da je omirišem. Taj miris me prati ceo moj život.”

Klara, zaćuta nekoliko trenutaka. Po pogledu sam zaključila da se zagledala u prošlost. Onda setno nastavi:

- Težak je život prve generacije migranata, drugo je mnogo lakše.  Ali prva generacija! Ja još za svog života ovde, nisam srela ni jednog srećnog migranta. Svi su tužni na neki svoj način. Iskustvo me je dovelo do zaključka da ljudi odlaze u inostranstvo u bolji život a žive duhovno mnogo gore. Ili možda ja krivo mislim.”

Tako sam gotovo dva sata, uz kafu i medenjake, na jednoj terasi, u jednoj varošici gde sam najmanje očekivala, slušala životnu priču predivne zemljakinje Klare.

Foto Piksabej

Na rastanku, uz obavezno „doviđenja”, spakovala mi je medenjake.

- Uzmi, neka ti se nađe.

Dok sam se udaljavala od Klarine kuće, sunce bese u svom zenitu, pod nogama mi je šuštalo lišće, u mom srcu su nadirale emocije. Kroz glavu su mi krenuli akordi pesme „Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija.”

Zora Darina

 

 

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 

Komentari79
64924
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milance Lepotance
Jesenjin: "Cesto sam odlazio i okretao se, i kazu...tada pozelis da se vratis. Vracao sam se, ali nista nije bilo isto, ni pejzaz, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam, ne treba se vracati. Ono sto je blo lepo neka zauvek ostane u snovima, vecno ce trajati." Ovo je istina
Милан Инжењер
"Ја још за свог живота овде, нисам срела ни једног срећног мигранта." - Интересантно колико су људска искуства различита. У Канади сам скоро тридесет година и не само да се осећам срећним и задовољним, већ и већина наших људи које знам ми се таквим истим чине.
Калуђер
За све оне који одлазе за бољим животом а онда деценијама кукају за домовином постоји једноставно решење - вратите се, нисте тамо везани ланцима. Домовина ће вас оберучке дочекати, нераспродата земља, поштени и искрени људи, чист ваздух, чисте реке и језера, многе могућности да радите поштено и да зарадите, добра здравствена заштита, пензије достојне човека рођеног на тлу Европе, будућност сигурна за ваше потомке...шта тражите тамо по том трулом западу, није нам јасно?
PitamSePitam
Sarkazam na nivou, svaka čast.
Polj
Tema i nacin mišljenja iz 20. veka.
Crni Makarije
Krivo mislis Zoro. Vasa posleratna generacija je propatila mnogo - sa i bez migracije. Znanje jezika i manjak obrazovanja vas je terao po svetu zarad bilo kakvog "boljeg" zivota. Radili ste svakakve poslove i bili svedoci svetu koji vise ne postoji - a i dobro je da ne postoji. Migracije 90ih su bile drugacije i nosile svoje izazove i probleme ali ljudi nisu imali ista migrantska iskustva kao vi. Na kraju - da li mislite da oni koji nisu nikada napustili svoju zemlju znaju sta je to sreca?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja