„Poslednja šansa” ‒ bilo je zaista jedino preostalo utočište za mnoge boeme, raznolike zgubidane, poklonike noćnog života, mlade i one starije, rečju za sve one koji bi se tih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u kasnim, noćnim satima zaticali u centru grada, a nije im padalo na pamet da idu kućama. Bila je to jedna od malobrojnih kafana, ali baš kafana, koja je radila od jutra do sutra, u kojoj je čuveni ugostiteljski izraz fajront izgubio smisao...

„Poslednja šansa” je u stvari prava preteča današnjih takozvanih after parti (u slobodnom prevodu: ajmo na još po jedno) klubova, onih čuvenih mesta na koja se ide da bi se koliko-toliko dozvalo svesti posle naporne pijanke ili, mnogo češće, da bi se stavila tačka na još jednu ludu, besanu i burnu noć. Preko dana odmorište za tašmajdanske šetače, penzionere i mame sa decom u kolicima, „Poslednja šansa” je uveče postajala centralno mesto okupljanja gradske mladeži ‒ tu se ostajalo do poslednje kapi naručenog pića, do poslednjeg dinara u džepu ili do dalje neodržive netrpeljivosti sa konobarima kojima je preko glave bilo da uslužuju isuviše „vesele” beogradske mladiće i devojke.

‒ „Šansa” je bilo top mesto za sve nas koji nismo baš mnogo voleli diskoteke, a nije nam se sviđalo ni da jurimo za poslednjim autobusom. Bila je to kafana u kojoj su se rađale nove ljubavi, a idealno locirana pružala je bezbroj mogućnosti da se sa izabranicom neometano odšeta do nekog skrovitog dela Tašmajdana i da se, bez mnogo izlaganja sumnjičavim pogledima, vrati i dovrši piće. Znam momke i devojke koji su se nakon upoznavanja u „Šansi” i venčali. Tu smo se mi s Novog Beograda sretali sa društvom sa Konjarnika, tu su se viđali mladi iz najudaljenijih krajeva grada ‒ priča Miroslav Stanojević, sada sredovečni pravnik, osamdesetih godina redovni posetilac „Šanse”, i primećuje da danas nema takvih mesta ili mu se barem tako čini.

Desi mu se da igrom slučaja uđe u večernjim satima u neku kafanu i uoči da za stolovima sedi „istopolno” društvo ‒ na jednoj strani su devojke, na drugoj muškarci, svi zablenuti u svoje mobilne telefone. Prema njegovom sećanju, ono je bilo vreme kada se unapred znalo da će se čitavo društvo u kasnim noćnim satima okupiti baš tu, u „Poslednjoj šansi”, nije ni bilo potrebe za nekim komplikovanim prethodnim dogovorima za susrete koji se danas ugovaraju na društvenim mrežama.

‒ Dolazila je skoro svako veče jedna plavuša, očijukali smo, flertovali onako preko flaša i čaša, da bismo se posle nekoliko večeri upoznali, onda sedeli zajedno za stolom, i na kraju smo krenuli da se zabavljamo. Šta je dalje bilo, ne bih baš o tome ‒ priča kroz osmeh Miroslav, ali dodaje da nije tajna da su neki brakovi ponikli baš u tom skrovitom mraku Tašmajdanskog parka.

Koliko je bila popularna govori i podatak da su već sedamdesetih godina u „Poslednjoj šansi” snimane neke epizode serijala „Grlom u jagode”, u veoma specifičnoj atmosferi, uz toplotu iz „bubnjare” i svirku Ike, violiniste, i Žike, harmonikaša.

A „kafanolog” Miloš Lazić priseća se da se „Poslednja šansa” ipak nešto kasnije pridružila veselom jatu beogradskih noćobdijskih birtija.

‒ Svu noć je radio i „Aleksinački podrum” nasred Slavije, ali to nije bila kafana već podrum vina i rakije gde je nešto iz ponude moglo da se sjuri s nogu, na eks, da se vlast ne doseti. Nekada su noću goste dočekivali i stari „Vardar”, na uglu Beogradske i Njegoševe, kao i „Složna braća” u komšiluku, ali kako je jedan od većih akcionara one prve bio kralj Aleksandar, to joj je radno vreme upriličeno ugledu suverena, pa su se i gosti složno preselili kod braće, tristotinak metara niže ‒ pripoveda Lazić.

No, stara dobra „Šansa” više ne stanuje ovde, preselila se u neki drugi svet, svet kafanskih „olupina” i kultnih restorana iz nepoznatih razloga osuđenih na propast, svet za koji su odavno već vizu izvadili „Šumatovac”, „Bosna”, „Lipa”...

A slučaj kultnog sastajališta na obodu Tašmajdanskog parka odnedavno je na sudu. Sve ukazuje na to da vlasnik ovog prostora, a to je u stvari grad, ne želi više da sarađuje sa višedecenijskim zakupcem popularnog restorana. Pokušali smo da od nadležnih dobijemo više informacija o daljoj sudbini „Šanse”, ali bez uspeha. Na nekoliko naših pitanja stigao je šturi odgovor: ‒ Sportski centar „Tašmajdan” vodi sudski spor protiv bivšeg zakupca restorana „Šansa”, preduzeća „Adino”, koje je još uvek u poslovnom prostoru. Do okončanja sudskog spora nećemo komentarisati ovaj slučaj. Hvala na razumevanju ‒ navodi se u i-mejlu direktora sektora za ekonomske i pravne poslove „Tašmajdana”.

Pričalo se da je „Poslednja šansa” suviše često bila mesto intervencija policijskih patrola zbog remećenja javnog reda i mira, o čemu potpisnik ovih redova baš i ne može da posvedoči iako je bio gotovo redovan gost. Konačno, pokoja grublja reč i povišen ton, čak i prekomerna upotreba snage pesnica, nisu bili ništa što se nije moglo očekivati od lokala koji radi do zore.

Dugo je takav glas važio i za restoran „Beli grad”, smešten na međuspratu „komandne” zgrade ondašnjeg Zelenog venca, tamo gde se sada prodaje kozmetika. Izuzetan geografski položaj ‒ poslednja i početna stanica većine linija gradskog prevoza ‒ jednostavno mu je garantovao uspeh i opredelio da mu radno vreme bude 24 sata. Ali, o tome drugom prilikom...

„Kafanolog” Miša Lazić

Autoru ovog i sledećih tekstova o noćnom životu beogradskih kafana nesebično i drugarski je pomogao kolega iz kuće „Politika” Miloš Miša Lazić, novinar u penziji i publicista, autor nebrojenih novinskih naslova, ali i knjiga o hrani, piću, ljudima, jednostavno, o kafanama, majstor pisane reči koji jednako dobro poznaje život s obe strane šanka... Boljeg sagovornika i „savetnika” gotovo da nismo ni mogli da nađemo i uopšte nije slučajno što prijatelji i svi koji ga poznaju njegovom imenu često dodaju odrednicu „kafanolog”, aludirajući na njegovo poznavanje gradskog ugostiteljstva.

Slavlja u „Krsmancu”

Noćnim provodom dičile su se i neke takoreći pristojnije kafane kao što su „Skadarlija”, „Resava”, „Zona Zamfirova”, pa „Kovač” i „Kalemegdanska terasa”, „Madera”, „Tri šešira”, „Mihajlovac”... mada su dveri sklapale najkasnije u dva posle ponoći, kada pravi noćnici tek hvataju zalet. A možda je najčudniji bio slučaj kluba Akademskog društva „Krsmanac” u Balkanskoj ulici, sprat ispod redakcije „Studenta”, gde je naša buduća intelektualna elita svake noći nešto slavila, nekog ispraćala ili nešto dočekivala. Ali, za razliku od drugih, njihov umetnički program je zaista bio umetnički, pa su odatle ponikli mnogi slavni pregaoci naše muzičke scene.