Nema sumnje da će se povodom obeležavanja 25-godišnjice od potpisivanja Dejtonskog sporazuma u javnosti oglasiti istoričari, politikolozi, univerzitetski profesori i analitičari raznih akademskih profila. Zapravo, već na početku je potrebno pravilno definisati ovaj pravni akt kao Dejtonsko-pariski mirovni sporazum koji je ozvaničio kraj troipogodišnjeg građanskog rata na prostorima nekadašnje najjugoslovenskije republike (BiH je uzimana kao paradigmatičan primer zajedništva oličenog u „najvećoj” tekovini NOB-a i revolucije, bratstvu i jedinstvu).

Podsećanja radi, u američkoj vojnoj bazi Rajt Paterson kod gradića Dejtona, u američkoj saveznoj državi Ohajo, 21. novembra 1995, predstavnici svojih (zavađenih) naroda Alija Izetbegović, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su postigli i parafirali dogovor o političko-teritorijalnom uređenju BiH uz budnu pasku organizatora i medijatora ovog susreta: Bila Klintona i Kristofera Vorena. Dokument sa važnošću ustava BiH definitivno je, uz konkretizaciju svih postupaka prilikom njegove primene, potpisan u Parizu 14. decembra. BiH je podeljena na dva entiteta: Federaciju kojoj je pripalo 51 odsto i Republiku Srpsku sa 49 odsto teritorije. Posebno ću se osvrnuti na Aneks 7 ovog akta koji, kao civilizacijsku normu i poništavajući etničko čišćenje obavezuje sve tri strane da omoguće uslove kako bi se izgnanici vratili na svoja ognjišta. Naizgled lak a u suštini veoma težak posao zbog prirode sukoba i svežih ratnih rana. Posebnu teškoću predstavljala su politička rukovodstva zaraćenih strana koja su na sve moguće načine nastojala, posebno na početku implementacije sporazuma, da izvrdaju svoje obaveze. I deo rukovodstva Republike Srpske ( paljanska grupa, kako su kolokvijalno u medijima nazivali nekolicinu političara iz Sarajeva i Istočne Bosne) je otvoreno zagovarala da srpski izgnanici iz federacije naseljavaju prostore srpskog entiteta. Time su višestruko, zbog ekonomskih zakonitosti, obezvredili imovinu Srba u većem delu BiH. Valja istaći da su krajiški politički rukovodioci Živko Radišić, Vladimir Lukić i Vitomir Popović (potonja dvojica su činili deo delegacije RS u Dejtonu) bili protiv ovakve prakse.

U takvim uslovima grupa Krajišnika u SR Jugoslaviji je 7. marta 1997. osnovala Udruženje povratnika u Bosansku Krajinu. Fokus je prvenstveno stavljen na devet zapadnokrajiških opština od kojih su u sedam bili etnička većina a u dve (Bihać i Bosanska Krupa) posedovali su natpolovičnu vrednost nekretnina. U nekima su bili gotovo jedini stanovnici ( Drvar po popisu iz 1991. god. – 99,6 odsto i Bosansko Grahovo – 97,4 odsto). Bosanski Petrovac sa nešto iznad 80 odsto i Glamoč neznatno ispod tog procenta. U opštinama Sanski Most, Ključ (pre demarkacije) i Kupres, Srbi su činili relativnu većinu. Prema odredbama Dejtonskog sporazuma Srbi u četiri opštine sa apsolutnom većinom mogu da formiraju lokalnu vlast a u drugim da značajno participiraju u njoj. Koliko je to značajno najbolje se vidi na primeru Drvara koji se većim delom našao u Livanjskom kantonu (10).  Iako se i dalje živi teško, otvaraju se kakve-takve perspektive za razvoj (nedavno otvoren pogon vranjskoj „Jumka” sa 100 zaposlenih zahvaljujući zalaganju Vlade Srbije). Pored vapijućih zahteva za pomoć u razvoju ostalih opština, kako bi se stvorili uslovi za održiv povratak, Srbi se neretko sreću i sa otežanom realizacijom školskih programa, upotrebe ćiriličkog pisma, zdravstvene zaštite i dr.

Na početku rada udruženja njegovi članovi su entuzijastički prionuli na posao –potpuno volonterski, neretko zapostavljajući rešavanje sopstvenih egzistencijalnih pitanja, pa čak i statusnih (lakomisleno je grupa aktivista poverovala nekim ljudima iz struktura vlasti da će im bar taj deo njihovog angažmana biti uračunat u radni staž).

Sa područja Bosanske Krajine potkraj rata izgnano je 130.000 Srba i izvestan broj lica nesrpske nacionalnosti jugoslovenske orijentacije. Oko 40 odsto njih je utočište potražilo u SR Jugoslaviji. Većina njih sa nadom da će se tu zadržati privremeno a, zatim,  u skladu sa Aneksom 7 Dejtonskog sporazuma, vratiti na svoja ognjišta. Posredstvom tadašnjeg Bihaćko-petrovačkog episkopa Hrizostoma četvoročlanu delegaciju udruženja je primio patrijarh Pavle, dajući blagoslov za ovu akciju. U tri puta dužoj audijenciji od predviđene, njegova svetost je izrekla glavnu ontološku odrednicu Krajišnika: „To su dobri ljudi širokog srca”.

Na tlu Srbije mahom na području Vojvodine, članovi udruženja su gotovo svakodnevno obilazili izgnanike. Organizovane su i posete zavičaju u akciji „ Idi i vidi”. U susretu sa uglavnom spaljenim domovima, na zgarištu neretko nadrealne Felinijeve slike: u očima neugasli sjaj i – suze. I što je najvažnije, rešenost da se opet krene ispočetka. Utoliko pre što su postojale jasne indicije da je kraj rata bio izrežiran od strane nekih domaćih političara u njihovim zakulisnim kuhinjama, inače glavnih kreatora ratne drame. Kolale su i priče da je rat trajao godinu dana duže od predviđenog roka pa čak i to da su Krajišnici svesno žrtvovani zbog toga što su njihovi krajevi partizanski. Istorija je Krajišnicima ne samo učiteljica života već i njihova kvintesencija, najuverljivija potvrda slobodarskog duha. I nju su hteli da im izbrišu iz sećanja, ili otmu i pripišu nekom drugom. Samo njima je izgleda poznata činjenica da su 1875. god, pre ustanka u Hercegovini, Grmečlija Petar Popović  Pecija i Grahovljanin pop Ilija Bilbija digli bunu protiv turskog zuluma. I Petar Karađorđević, budući kralj oslobodilac, pohitao je na Zmijanje, nadomak Varcar Vakufa pod pseudonimom Petar Mrkonjić  kao francuski oficir sa iskustvom iz Francusko-pruskog rata četiri godine pre toga. Posle Velikog rata u njegovu čast ovaj gradić je predenuo ime u Mrkonjić Grad. Ustanicima je komandovao u Crnim potocima u blizini Bosanskog Grahova. Isto tako, malo je poznato da je prvi oružani otpor ustaškom genocidnom teroru podignut 6 maja 1941. god. (Đurđevdanski ustanak) u okolini Sanskog Mosta.

Novinar