nedelja, 17.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 20.11.2020. u 18:00 Nikola Volaš

Dejton, zgarišta i široko srce krajiško

Sa područja Bosanske Krajine potkraj rata izgnano je 130.000 Srba i izvestan broj lica nesrpske nacionalnosti jugoslovenske orijentacije
Босанско Грахово, некад (Фото Т. Јањић)

Nema sumnje da će se povodom obeležavanja 25-godišnjice od potpisivanja Dejtonskog sporazuma u javnosti oglasiti istoričari, politikolozi, univerzitetski profesori i analitičari raznih akademskih profila. Zapravo, već na početku je potrebno pravilno definisati ovaj pravni akt kao Dejtonsko-pariski mirovni sporazum koji je ozvaničio kraj troipogodišnjeg građanskog rata na prostorima nekadašnje najjugoslovenskije republike (BiH je uzimana kao paradigmatičan primer zajedništva oličenog u „najvećoj” tekovini NOB-a i revolucije, bratstvu i jedinstvu).

Podsećanja radi, u američkoj vojnoj bazi Rajt Paterson kod gradića Dejtona, u američkoj saveznoj državi Ohajo, 21. novembra 1995, predstavnici svojih (zavađenih) naroda Alija Izetbegović, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su postigli i parafirali dogovor o političko-teritorijalnom uređenju BiH uz budnu pasku organizatora i medijatora ovog susreta: Bila Klintona i Kristofera Vorena. Dokument sa važnošću ustava BiH definitivno je, uz konkretizaciju svih postupaka prilikom njegove primene, potpisan u Parizu 14. decembra. BiH je podeljena na dva entiteta: Federaciju kojoj je pripalo 51 odsto i Republiku Srpsku sa 49 odsto teritorije. Posebno ću se osvrnuti na Aneks 7 ovog akta koji, kao civilizacijsku normu i poništavajući etničko čišćenje obavezuje sve tri strane da omoguće uslove kako bi se izgnanici vratili na svoja ognjišta. Naizgled lak a u suštini veoma težak posao zbog prirode sukoba i svežih ratnih rana. Posebnu teškoću predstavljala su politička rukovodstva zaraćenih strana koja su na sve moguće načine nastojala, posebno na početku implementacije sporazuma, da izvrdaju svoje obaveze. I deo rukovodstva Republike Srpske ( paljanska grupa, kako su kolokvijalno u medijima nazivali nekolicinu političara iz Sarajeva i Istočne Bosne) je otvoreno zagovarala da srpski izgnanici iz federacije naseljavaju prostore srpskog entiteta. Time su višestruko, zbog ekonomskih zakonitosti, obezvredili imovinu Srba u većem delu BiH. Valja istaći da su krajiški politički rukovodioci Živko Radišić, Vladimir Lukić i Vitomir Popović (potonja dvojica su činili deo delegacije RS u Dejtonu) bili protiv ovakve prakse.

U takvim uslovima grupa Krajišnika u SR Jugoslaviji je 7. marta 1997. osnovala Udruženje povratnika u Bosansku Krajinu. Fokus je prvenstveno stavljen na devet zapadnokrajiških opština od kojih su u sedam bili etnička većina a u dve (Bihać i Bosanska Krupa) posedovali su natpolovičnu vrednost nekretnina. U nekima su bili gotovo jedini stanovnici ( Drvar po popisu iz 1991. god. – 99,6 odsto i Bosansko Grahovo – 97,4 odsto). Bosanski Petrovac sa nešto iznad 80 odsto i Glamoč neznatno ispod tog procenta. U opštinama Sanski Most, Ključ (pre demarkacije) i Kupres, Srbi su činili relativnu većinu. Prema odredbama Dejtonskog sporazuma Srbi u četiri opštine sa apsolutnom većinom mogu da formiraju lokalnu vlast a u drugim da značajno participiraju u njoj. Koliko je to značajno najbolje se vidi na primeru Drvara koji se većim delom našao u Livanjskom kantonu (10).  Iako se i dalje živi teško, otvaraju se kakve-takve perspektive za razvoj (nedavno otvoren pogon vranjskoj „Jumka” sa 100 zaposlenih zahvaljujući zalaganju Vlade Srbije). Pored vapijućih zahteva za pomoć u razvoju ostalih opština, kako bi se stvorili uslovi za održiv povratak, Srbi se neretko sreću i sa otežanom realizacijom školskih programa, upotrebe ćiriličkog pisma, zdravstvene zaštite i dr.

Na početku rada udruženja njegovi članovi su entuzijastički prionuli na posao –potpuno volonterski, neretko zapostavljajući rešavanje sopstvenih egzistencijalnih pitanja, pa čak i statusnih (lakomisleno je grupa aktivista poverovala nekim ljudima iz struktura vlasti da će im bar taj deo njihovog angažmana biti uračunat u radni staž).

Sa područja Bosanske Krajine potkraj rata izgnano je 130.000 Srba i izvestan broj lica nesrpske nacionalnosti jugoslovenske orijentacije. Oko 40 odsto njih je utočište potražilo u SR Jugoslaviji. Većina njih sa nadom da će se tu zadržati privremeno a, zatim,  u skladu sa Aneksom 7 Dejtonskog sporazuma, vratiti na svoja ognjišta. Posredstvom tadašnjeg Bihaćko-petrovačkog episkopa Hrizostoma četvoročlanu delegaciju udruženja je primio patrijarh Pavle, dajući blagoslov za ovu akciju. U tri puta dužoj audijenciji od predviđene, njegova svetost je izrekla glavnu ontološku odrednicu Krajišnika: „To su dobri ljudi širokog srca”.

Na tlu Srbije mahom na području Vojvodine, članovi udruženja su gotovo svakodnevno obilazili izgnanike. Organizovane su i posete zavičaju u akciji „ Idi i vidi”. U susretu sa uglavnom spaljenim domovima, na zgarištu neretko nadrealne Felinijeve slike: u očima neugasli sjaj i – suze. I što je najvažnije, rešenost da se opet krene ispočetka. Utoliko pre što su postojale jasne indicije da je kraj rata bio izrežiran od strane nekih domaćih političara u njihovim zakulisnim kuhinjama, inače glavnih kreatora ratne drame. Kolale su i priče da je rat trajao godinu dana duže od predviđenog roka pa čak i to da su Krajišnici svesno žrtvovani zbog toga što su njihovi krajevi partizanski. Istorija je Krajišnicima ne samo učiteljica života već i njihova kvintesencija, najuverljivija potvrda slobodarskog duha. I nju su hteli da im izbrišu iz sećanja, ili otmu i pripišu nekom drugom. Samo njima je izgleda poznata činjenica da su 1875. god, pre ustanka u Hercegovini, Grmečlija Petar Popović  Pecija i Grahovljanin pop Ilija Bilbija digli bunu protiv turskog zuluma. I Petar Karađorđević, budući kralj oslobodilac, pohitao je na Zmijanje, nadomak Varcar Vakufa pod pseudonimom Petar Mrkonjić  kao francuski oficir sa iskustvom iz Francusko-pruskog rata četiri godine pre toga. Posle Velikog rata u njegovu čast ovaj gradić je predenuo ime u Mrkonjić Grad. Ustanicima je komandovao u Crnim potocima u blizini Bosanskog Grahova. Isto tako, malo je poznato da je prvi oružani otpor ustaškom genocidnom teroru podignut 6 maja 1941. god. (Đurđevdanski ustanak) u okolini Sanskog Mosta.

Novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komеntari8
5f63f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Secanje...
Bilo bi lepo kada bi Politika objavila feljton o Krajisnicima i njihovoj istoriji od Marije Terezije, od naseljavanja u tim predelima Zapadne Bosne, pa sve do nasih dana. Jos ranije..lepoti Une su se divili Rimski vojnici. Rimljani su joj dali ime Una jedna jedina ..predivno. Bila sam pre dve godine i nisam mogla da se nadivim lepotama ocevog sela koje je pusto. Sa Pljesevice dolazi predivan vazduh sa Mediterana i mesa se sa planinskim, mirise smilje i bosilje.nema zive dise a crkva Sv Pantelej
Континуитет
1945. је "решавано национално питање у Југославији" и НДХ подељена посред огромних српских територија.
Континуитет
@NJujork - Баш тако су и говорили па нацртали авнојске границе. Према попису 1948. у ФНРЈ је било 1.895.000 (1.257.000 + 638.000) Срба рођених у НР БиХ и НР Хрватској.
Континуитет
@NJujork - Баш тако су и говорили па нацртали авнојске границе. Јасеновац користе да скрену пажњу са Авноја и касније Карађорђева. Према попису 1948. у ФНРЈ је било 1.895.000 (1.257.000 + 638.000) Срба рођених у НР БиХ и НР Хрватској.
Prikaži još odgovora
Petrovic (Njujork)
Jeste nas Pierre Karra borio se sa ustanicima pod imenom Petar Mrkonjic..I u to vreme se i ozenio sa Cetinja i tamo se rodio nas kralj ujedinitelj Aleksandar. Mnogo se toga desilo..a kasnije neki Mali krajisnik se takodje ozenio sa Cetinja. Mislio je kad je njegov kralj mogao da se ozeni sa Cetinja , tako i on. To je bila jedna zaista lijepa prica posle svih godina muka, stradanja i patnji. samo Dejton je u dugoj prici samo jedna stanica na vekovnom putovanju kao i voz koji huhti dolinom Une.
Крајишник
Нисам сигуран да сам схватио поенту чланка али чињеница јесте да су Срби из Крајине највише изгубили. Обзиром да је у једном моменту око 70% БиХ контролисала ВРС, то је било неодрживо кад није био циљ потпуна победа. Са људског аспекта јако тужно али са прагматичног јако логично јер боље је дати ту територију него уз Дрину или у Посавини. Али хвала Богу, многи су се вратили па нисмо нестали са тих простора. Нисмо досад али до кад, само Бог зна јер је перспектива лоша. Поздрав свим Крајишницима!
B1
One koji su otišli u Beograd, sada ne bi mogli ni puškom vratiti nazad...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja