subota, 28.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 20.11.2020. u 16:13 Predrag Rudović
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Loša kafa u carstvu Inka

Zaboravljene gradove Kambodže, prostitutke Tajlanda, manastire Nepala, nepristupačni Butan gde žive najsrećniji ljudi na svetu, nepreglednu Indiju, pustinje Mongolije i matušku Rusiju, neću stići da upoznam. Tek sam na početku, u ovim planinama Anda. Ali koračaću!
Фото Пиксабеј

Četrdeseta je na pragu a tek sam na početku. Koliko je ovaj svet veliki i koliko u njemu zemalja ima. I koliko mesta koja se moraju obići. 

U praskozorje, malena autobuska stanica u Banosu izgledala mi je kao centar sveta i činilo mi se da se svi putevi baš ovde ukrštaju. I ponovo taj prelepi osećaj neizmerne slobode, slobode da se uradi bilo šta, da se bude bilo gde, da se opet ne mora ni raditi ništa, niti biti igde.  

Vratio sam ključ na recepciji malenog motela, prešao preko puta do stanice i zagledao se u imena gradova i datume polazaka autobusa ispod njih. Šetao sam tim hodnikom razmišljajući da li da svraćam u Rio Bambu i Kvenuku, ali mi se na kraju, ipak, učinilo da je najbolje da produžim do Ganajakila, a onda pravac  Montanita. Na jednom od šaltera izvadio sam kartu a zatim požurio da pronađem nešto za doručak i bilo kakvu kafu. 

Foto Piksabej

Kafa je bila užasno loša. 

Autobus se satima probijao kroz nestvarne predele nekadašnjeg carstvo Inka, pored ogromnih vulkanskih planina kojima sam zaboravio imena a koje su vekovima podanicima carstva ulivale strahopoštovanje. Živelo se pored ovih čudovišta generacijama, hiljadama godina sa nadom i molitvom da se njihova utroba ne probudi.

Vozili smo se i dalje a na stanicama ulazili bi ulični prodavci i pokušavali da zarade dnevnicu za hleb. Prodavali su razne stvari, punjače za mobilne telefone, sendviče sa prasetinom, hladne napitke, tradicionalne slatkiše od komada šećerne trske…

Ipak, svaka vožnja je dosadna. Putovati znači živeti, ali voziti se znači patiti i čeličiti vlastito strpljenje. Kada se stomak nekako počeo privikavati na planinske krivine ja sam utonuo u neku vrstu letargije i polu sna.
Na kraju će verovatno ostati samo te slike. Ti predeli i ta lica. Ređaće se ispred mene, naizgled bez ikakvog reda i smisla, prvo brzo i u grupama a onda pojedinačno i usporeno sve dok ne shvatim dubinu i smisao svake od tih slika. Sve dok ne proniknem u njihovu dušu.

Foto Piksabej

A toliko je mesta na koja se tek mora otići, a četrdeseta je na pragu. Ne znam, ne,  siguran sam da neću svuda stići. 

Pustinja Danakil, na primer, gde sumporna isparenja razdiru pluća i gde je život nemoguć a opet ga ima. Neki ljudi i to mesto zovu kućom.

Onda, najhladniji od najhladnijih predela severa, u kojima se živi od fokinog mesa koje zaudara i koje ne jede čovek, već sama glad u njemu. Nema tu finih stejkova, nema pršute i slaninice sa crnim lukom, nema ni paste, ni lazanja, ni palačinki. Samo sirova riba i fokino meso iznova, i iznova iz dana u dan.

A po pola godine ni dana nema. Samo fokino meso i noć.

A tu je i dečački san o obilasku urođeničkih zajednica na ostvama Indonezije, u kojima, kažu, još uvek vlada kanibalizam i koje nisu odmakle od kamenog doba.

Zaboravljene gradove Kambodže,  prostitutke Tajlanda, manastire Nepala, nepristupačni Butan u kome žive najsrećniji ljudi na svetu, nepreglednu i meni sumornu Indiju, pustinje Mongolije, matušku Rusiju u kojoj bi trebalo da me vole zato što sam Sloven, neću stići da upoznam .

Foto Piksabej

Tek sam na početku, u ovim planinama Anda. Ali koračaću! 

Mesta, kako i ljudske duše, su previše surova, previše hladna, previše vrela, zamrznuta ili okamenjena. Ima i finih i blagih, zaboravljenih i izgubljenih. Mesta imaju svoju dušu i tu su slična ljudima, ali za razliku od ljudi, mesta ne umeju da se prozle.

Na kraju, teši me misao, ostaće valjda jedan predeo u mojoj Srbijici, samo jedan predeo, da se iz njega više nigde ne luta i ne odlazi.

Neki lep predeo, neki predeo, čiji sam ja i koji je samo moj.

Neki miran, blag i zelen predeo, neki predeo koji je daleko, što dalje od ljudi.

 

Predrag Rudović

 

 

Pišite nam Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  mojzivot@politika.rsPravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.Vaša Politika  

 

Komentari15
e0eb1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Nenad
Prelepo napisano. Želim vam da na neko sledeće putovanje otputujete udvoje, da vam bude lepše, vedrije i bogatije iskustvo.
TIva
Bravo Niko!
Aleksandar S
Kao dodatak zarsetka ovog divnog clanka -Kao sto Arsen Dedic rece - prava je mudrost ostat kod Solina, kopat vrt....
Радмила
Браво, текст је фантастичан као и сваки Твој, само настави да путујеш и пишеш, а ми ћемо читати и уживати. Било би лепо кад бисмо сви могли да радимо оно што волимо,само да није на штету другога, а ја бих рекла да Ти никога не повређујеш својим путовањима и писањем,само напред. Поздрав, срећан пут и пиши! Радмила
Мирослав
Да је ово написао неко ко је на прагу тридесете - у реду, али на прагу четрдесете на првом месту треба да буде породица, а не путовања.
Михајло
Не старе, а и не одрастају сви истом брзином. А посебна је прича то што код нас огромна већина младих људи до четрдесете једноставно нема довољно новца за путовања на друге континенте.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja