Iz zatvorske ćelije, u svojoj 81. godini, Babo i dalje vlada krajem sveta, jer kako drugačije nazvati zapadnu Bosnu, a u centru te zabiti – Veliku Kladušu. I ne misli Fikret Abdić da odustane, niti njegovim ljudima iz Cazinske krajine pada na pamet da ga se odreknu, ma šta svi ostali mislili o poslednjem jugoslovenskom begu, ražalovanom u šejtana. Pustili su, doduše, Babu dve nedelje pre lokalnih izbora iz proklete avlije u kojoj život stoji i ne pomera se, a baš odatle, zatočen, vodio je kampanju. Obrni, okreni, i sudske vlasti znaju koga narod hoće. Mora da je Babo i njima činio.
Regionalni mediji kao zvezdu bosanskih lokalnih izbora promovišu mladog Draška Stanivukovića, novog gradonačelnika Banjaluke, momka s licem Džastina Bibera stilizovane brade, koji bi mogao da uzdrma velikog poglavicu Milorada Dodika, ali pravi, neuništivi igrač, s političkim rokom trajanja dužim od pet decenija, jeste stari heroj i otpadnik čarobne pustahije. Tri godine stariji od Džoa Bajdena, Babo ne pokazuje znake senilnosti, pa mu nije bila potrebna nekakva lokalna, multietnička Kamila Haris da bi opet postao gradonačelnik Kladuše. Kao što to biva u priči iz bosanske 1.001 noći, putevi su mu se ponovo ukrstili sa starim poznanikom, vaskrslim Bogićem Bogićevićem, nekadašnjim članom Predsedništva SFRJ, koji će u 67. godini postati gradonačelnik Sarajeva.
Bogić ima status zaslužnog veterana u Federaciji. Takav kakav je, nosilac je najvećih odlikovanja koja su mu na grudi prikačili Milan Kučan i Stipe Mesić. U Sarajevu ga doživljavaju kao čoveka koji je indirektno doprineo secesiji Bosne, tako što je njegov glas, kao člana Predsedništva SFRJ, presudio da JNA ne uvede vanredno stanje. Glasali su u tajnom podzemnom skloništu na Dedinju.
Voren Zimerman, poslednji ambasador SAD u Jugoslaviji pre njenog raspada, zapisao je u svojim memoarima da je to bio jedini Bogićev značajan potez u životu. Bezbojan i bezličan, tipičan omladinski funkcioner SK iz sarajevske opštine Centar, postao je srpska verzija Željka Komšića, a njihove stranke u koaliciji danas su postale vladajuće u Sarajevu, dublirajući politiku SDA Bakira Izetbegovića.
Fikret je nešto sasvim drugo. I dalje u Sarajevu slovi kao veleizdajnik unitarne Bosne i arhineprijatelj Alije Izetbegovića, a to tipično balkansko nežno osećanje prenosi se, s kolena na koleno, na Alijinog naslednika Bakira.
Jedna od najznačajnijih političkih figura tog vremena iz Sarajeva kaže mi kako su tri nacionalne stranke još pre sudbonosnih izbora u Bosni dogovorile da će Hrvat biti premijer, pa je Jure Pelivan to i postao. Srbin će biti predsednik skupštine, pa je Momčilo Krajišnik to i postao. Muslimanu će pripasti ključna funkcija prvog predsedavajućeg Predsedništva BiH, ali Fikret Abdić to nije postao! Babo je bio džoker velikih izbora, po popularnosti daleko ispred svih ostalih, i jedini je prebacio milion glasova, daleko više nego njegov konkurent Alija Izetbegović.
Ostala je tajna kako je Alija upao u veliku igru umesto Babe, za koga je narod glasao, kao što ga biraju u Kladuši, od pamtiveka do danas. Pretpostavlja se da su stranci umešali prste, ali ono što je najcrnje, Aliju su podržali Srbi i Hrvati, nesvesni da, zabadajući nož u Fikretova leđa, to istovremeno čine, kako sebi, tako i muslimanima koji su želeli Abdića.
Vreme je da se, u potrazi za odgovorom, vratim još dvadesetak godina unazad. Mladi direktor Fikret Abdić pokreće gigantski rast prehrambenog koncerna „Agrokomerc”, nezamisliv za ono vreme, onu zemlju i onu zabit. Fama o „Agrokomercu” se širi, a beg leve orijentacije nije znao za meru, postajući isuviše veliki za Kladušu, za Cazin, potom i za Bosnu, u maglovitoj zoni koja je počela da se stvara na granici dva politička sistema.
Bližila se devedeseta godina i sada je izvesnije da je čitav taj konglomerat, kao što je bio eksperiment privrednog razvoja, postao eksperiment po čijoj će se matrici razmontirati crvena Jugoslavija. U zatvor je Babo ušao s „Agrokomercom”, iz zatvora je izašao s „Agrokomercom”, ali u duši. Čija je bila ujdurma da se sruši prehrambeno carstvo? Da li je Babina krivica bila bez pokrića ili je on zaista izdavao menice bez pokrića, u najvećoj privrednoj aferi SFRJ?
Iako osramoćen i provučen kroz blato, umesto da hoda skriven u gomili, postao je čovek o koga su se otimale sve stranke uoči predratnih izbora u Bosni, od reformista Ante Markovića do SDA.
Postavši potrošna roba u sutonu komunizma, dobija ogromnu upotrebnu vrednost u praskozorju višepartizma. Sada se niti povezuju. Da li bi Babo, kao formalni gazda Bosne, ugasio veliki ratni požar? Činilo se da u demokratiji koja je zakucala na bosansku kapiju poslednju reč daje narod, a tri naroda su dobro znala da je Babina priča o menicama bez pokrića zapravo istina s pokrićem. Da je drugačije, zar bi glasali za njega?
Zašto Srbi prave dil s Hrvatima i ustoličuju Aliju Izetbegovića? Čija je to politička operacija najvišeg ranga? Mujina i Hasina svakako ne, iako danas zvuči kao sjajan vic.
Umesto bosanskog maršala, postaje izgnanik, stvarajući pseudorepubliku Autonomna pokrajina zapadna Bosna. Velika Kladuša prestonica, s predsednikom Babom, koji sklapa pakt sa Srbima, potom s Hrvatima, dok njegovi ljudi iz „Agrokomerca” ulaze u žestoke sukobe s 5. korpusom Armije BiH, lojalne Aliji Izetbegoviću.
Posle rata odlazi u Opatiju, pokušava obnovu „Agrokomerca”, ali ga Hrvati hapse zbog optužbi za ratne zločine. Robija čitavih 11 godina i sve vreme iz ćelije upravlja krajem sveta i krajem Bosne, kao cazinski otac na službenom putu. Potpuno je nevažno kakav politički program ima, sada mu se stranka zove Laburistička. Čuj, laburista Babo u Kladuši! Zašto su mu njegova deca lojalna i pod crvenima, i tokom rata, i pod vladavinom međunarodne zajednice i zbog čega niko ne zna da izbroji koji je ovo početak Fikreta Abdića?
Ko nam se sada čini kao bolji izbor: Fikret ili Alija, u paktu sa zaboravljenim Bogićem? Ko bi bolje od Fikreta Abdića, koga su izdali po nacionalnom ključu, dakle svi redom, mogao da zna kako su nam, umesto velike industrije, dali da proizvodimo sopstvenu krv i prolivamo je u bescenje? Da smo živeli i umirali bez pokrića.
