Za neke je tek narcisoidni skupštinski pajac, za druge odvažni opozicionar uporan u zacrtanom naumu, koji pogađa pravu žicu. Novoizabrani gradonačelnik Draško Stanivuković (27), najmlađi kog je Banjaluka imala, karijeru je započeo u 18. godini. U političku orbitu lansirao se 2016, po ulasku u gradski parlament, kao najmlađi odbornik u istoriji.

U politički život uneo je neobičan način komunikacije s građanima – performanse kojima je išao uz nos vlastima, s jedne strane slušajući aplauze, a s druge podozrive komentare da je teatralan zabavljač, no isuviše „zelen” za ozbiljnu politiku. Ceh za pripisani imidž šoumena plaćao je i privođenjima zbog građanskog aktivizma, između ostalog i u vreme okupljanja poznatih kao „Pravda za Davida”. Uspeo je da sedne u „maricu” i u Nikšiću, gde je priveden zbog učešća na litijama.

Pre dve godine ulazi u Skupštinu RS kao član partije Mladena Ivanića (PDP), ali telefon ostaje njegovo glavno sredstvo. „Poželjna debljina asfalta je sedam centimetara i izgleda ovako. Ali postoji i predizborni asfalt, i izgleda – ovako”, uvod je u jedan od video-radova u kojem je kao glavni glumac rukama rovario po asfaltu na „tek završenoj ulici”.

Nizali su se performansi, kritike i „provokacije”. Na polaganju kamena temeljca došlo je do naguravanja između Dodika i Stanivukovića, kada je „isposlovao” reakciju druge strane, što je odjeknulo kao napad od strane vlasti. Na sednici Skupštine delio je zastavice NATO-a, tvrdeći da je vlast pristala na članstvo. To je dovelo do razmene teških reči, da bi ministar policije grubo odgurnuo Stanivukovića, a ovaj potom poentirao tezom da je napadnut.

Predstavnici vlasti hvatali su ga „na svakoj krivini”. Kao kada je na sarajevskoj televiziji pokazivao „nezainteresovanost” za Jasenovac, skrajnuvši temu jer je „okrenut budućnosti”. Ovom borcu za ćirilicu zameraju da je „zvezda sarajevskih medija”, kao i na tome što je kao rešenje za izgradnju spomenika za pale borce u glavnom gradu RS smislio postament s tri vojnika, što je vlast opisala kao nameru odavanja pošte neprijateljskoj vojsci. Sa Srbijom bratski i najtešnje, uz pruženu ruku svima.

Senzacija nije nedostajalo, ali bi im teško bilo naći zajednički sadržalac. Tek što ga u Sarajevu potapšu jer mu nije problem da ode u Srebrenicu, zgroze se zbog slikanja pod „četničkim obeležjima”. Za to vreme vlast mu se ruga zbog fotografisanja sa sumnjivim osobama, nazivajući ga bogataškim sinom. Njemu su ključne teme trošenje budžetskog novca i korupcija. Iako gradonačelnik bez obezbeđene skupštinske većine, zagovara ekspertsku upravu u Banjaluci i najavljuje politiku u kojoj će se ljudi deliti samo na poštene i nepoštene. U finalu je s deset odsto razlike pobedio Igora Radojičića, do uoči izbora neprikosnovenog favorita.

Organizovao je brojne proteste, inicirao peticiju protiv kupovine luksuznih automobila za ministre, proteste protiv povećanja akciza za gorivo. Završio je banjalučku Gimnaziju, pa upisao Ekonomski fakultet, ali još nije stekao diplomu.