ponedeljak, 18.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 23.11.2020. u 21:00 Dimitrije Bukvić

Ustaške žrtve su plutale Savom

Beograđanka koja je 1943. kao petnaestogodišnjakinja prisustvovala vađenju tela srpskih stradalnika iz NDH iz prestoničkih reka, svedoči za naš list o ovim potresnim događajima
Део обале где су аласи из реке вадили тела убијених и локација на којој су, према речима очевидаца, жртве терора покопане (Фо­тографије Анђелко Ва­си­ље­вић)

Tog leta 1943. godine, u jeku okupacije Beograda, Dušanka Popović je imala petnaest godina. Zbog policijskog časa koji je noću bio na snazi, ona i njeni vršnjaci su dnevne sate koristili da se druže napolju. Dušanka, koja je tada živela u Ulici Strahinjića bana na Dorćolu, spustila se do Kule Nebojša na donjem gradu Beogradske tvrđave. Tamo, kod bedema, okupljala su se deca svih uzrasta. Svima njima, pažnju je tog dana privukao jeziv prizor stotinak metara dalje, kod ušća Save u Dunav. Na tom mestu, alasi su čakljama vadili tela iz reke, koja su ljudi u čudnim uniformama na obali polivali krečom.

„Bio je to užasan prizor. Nas nekoliko dece smo se odmah sakrili iza bedema, kako nas niko ne bi primetio. Tako skriveni, mogli smo da vidimo kako ljudi u uniformama prenose na nosilima leševe koji su do Beograda plutali Savom”, kaže Dušanka.

Ova Beograđanka, koja danas ima 92 godine, i dalje pamti taj jezivi događaj koji je opisala reporterima „Politike”. Podstaknuta nedavnom polemikom u našem listu, odlučila je da s našim čitaocima podeli svoje sećanje. Ona je posvedočila da su iz reke izvađena tela Srba usmrćenih u NDH, koje su ustaše bacale u Savu.

„To su potvrdili i ribari koji su ih izvlačili. Danima potom, Dorćol i ceo Beograd su govorili o tome”, kaže naša sagovornica.

Ispostavilo se, takođe, da su „ljudi u čudnim uniformama” zapravo bili ražalovani italijanski vojnici, koji nisu nosili opasače niti oružje. Budući da je septembra 1943. godine fašistička Italija kapitulirala i svrstala se na stranu Saveznika, to su po svoj prilici bili ratni zarobljenici koji su se u trenutku kapitulacije zatekli na teritoriji okupirane Jugoslavije. Neke od njih, Nemci su zatočili u logoru na Sajmištu, koristeći ih potom za ovakve „poslove”. Prema rečima naše sagovornice, italijanski zarobljenici su tog dana bili angažovani da leševe prenesu do Kapije Karla Šestog, nekoliko stotina metara dalje od obale, i tamo ih pokopaju. Upravo ka toj kapiji, podignutoj u 18. veku, uputili su se i reporteri „Politike” da bi slikali lokaciju na kojoj su, prema Dušankinom svedočenju, stradalnici sahranjeni.

„Bilo je to veoma potresno. Samo dođu do rupe, iskrenu ona nosila i tela padaju u raku, jedno na drugo. Tada smo se mi deca uplašili i pobegli”, kaže naša sagovornica, dok prilazimo Kapiji Karla Šestog. Tamo zatičemo omanju travnatu površinu, opasanu sa dva oniža bedema, bez ikakvog obeležja. Tu je samo turistički znak koji obaveštava posetioce da se nalaze na Donjem gradu Beogradske tvrđave. Dok fotografišemo, Dušanka zaključuje: „Ako ništa drugo, neka neko od nadležnih ispita i potvrdi da li su tu posmrtni ostaci, pa neka se bar postavi spomen-ploča. Žrtve su makar to zaslužile.”

Od 5.000 tela identifikovana samo jedna osoba

Stefan Radojković, istoričar iz Muzeja žrtava genocida, podseća za naš list da su sve vreme okupacije u Drugom svetskom ratu tela žrtava rekama plutala do Beograda – Savom sa područja tadašnje NDH, a manjim delom Dunavom iz Bačke, koju je anektirala Mađarska.

„Po vađenju tela na području Beograda, stručnjaci Instituta za sudsku medicinu su dolazili da obavljaju uviđaj. Dokumentacija o tome se čuva kod njih i kod nas u muzeju. Koliko je do danas poznato, oko 5.000 tela je na taj način izvađeno od 1941. do 1945. a samo jedna osoba je identifikovana i reč je o pripadniku Narodnooslobodilačkog pokreta. Žrtve su mahom sahranjivane na Novom groblju, a deo njih i na Topčiderskom groblju”, kaže Radojković.

Komеntari16
62f4b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Neva
Cemu sluzi ovo vracanje u proslost, ovaj morbidni clanak ? Ove zrtve su osvecene, ustase su masovno pobijene u Blajburgu, Kocevskom Rogu, na Kriznom putu. Posle svih ratova i stradanja koje smo na Balkanu preziveli, potebni su nam pomirenje, saradnja i izgradnja zajednicke mirne buducnosti.
Бес скрупула
Поштована/ни, држава Хрватска у великој мери умањује и негира злочине учињене на територије тадашње НДХ. Недопустиво се скрнаве обележја на местима масовних гробница, јама, острва ... где су стотине хиљада невиних уморени. Из почасти према жртвама, потребно их је стално спомињати , али не у ратнохушкачком тону, што овај текст то и не ради. Хрваткса треба јасно да раскрсти са својом прошлошћу. И на крају, замислите да Јевреји и остали забораве и не спомињу Холокауст. Погледајте филм Завештање.
Duško
Kakve ustaše pobijene, pa znaš li samo da je Jasenovac progutao blizu milion žrtava, Jadovno 100.000, zalivene betonom jame u Bosni i Hercegovini 300.000 Srba. NIKADA se Hrvati na žalost nisu za ove genocid pokajali a kamo li zatražili oprost. Dečiji logor Stara Gradiška, ubijeno 80000 dece. Prijatelju ne znaš ovu strašnu istoriju, zato olako se miriš sa krvni cima i njihovim potomcima.
Димитрије
Како било ко очекује од Титовог кадра који је још увек на власти, да било шта уради по том питању? Док год ми, незнајући ходамо по овим масовним гробницама невиних жртава, неће доћи до помирења. Зашто се овакве ствари још крију? Где је држава да покрене истрагу трагом оваквих прича, којих је небројено? Због тога што се овакве ствари не истражују, зато данас и имамо играње са бројевима колико је стварно људи пострадало у Јасеновцу. Дајте им још 50 година, и испашће да је Јасеновац био играоница.
vlada
Cemu ovaj tekst? Jel neka godisnjica? Samo bespotrebno raspirujete mrznju...
Nenad
U Izraelu kada zvone sirene da podjsjete na Holokaust svi stanu, sva auto na cesti stanu, u znak sjecanja. Sto nema kod nas nesto tako, ako ne u Srbiji onda bar u Republici Srpskoj?
Velimir Nestorovic
Licno sam MS Ekoloskog inzinjerstva i zastite na radu ali sam poreklom IIIgeneracija Loceva izstarog Djerdapa. Secam se retkih prigusenih prica svojih roditelja koji su za vreme zarobljenistva radili na slepovima sa Svapskim cuvarima i onoga cega su se nagledali na Savi povise Obrenovca.Svakog jutra su cakljama odguravali na desetine oskrnavljenih leseva sa cinicnim natpisima usijanom zicom na daskama Posle rata moj otac je postao prvi kapetan ali nikada nije hteo da idu u Savu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja