Fisk ne bi toliko dugo čekao da napiše tekst. Neka mi oprosti što tek tri  nedelje po njegovoj smrti želim da podsetim na karijeru jednog briljantnog novinara sa kojim sam imao privilegiju da ponekad sarađujem.

Robert Fisk. Dugogodišnji izveštač londonskog „Tajmsa”, a potom „Indipendenta”, legenda kojoj su se gotovo pola veka divile, moguće i zavidele, stotine novinara koji su se okušavali po Bliskom istoku, najopasnijem i najnepredvidljivijem regionu sveta, novinarskom raju za one sa dovoljno adrenalina ali i znanja da proniknu u tajne levantske politike.

Upoznao sam ga davno u Bejrutu, gde je stigao 1976. i tu proveo najveći deo života, mada je silne nagrade koje je dobijao čuvao u svom irskom domu blizu Dablina. Sreli smo se za šankom čuvenog novinarskog utočišta, hotela „Komodor”, dok je papagaj Koko zasmejavao goste psujući na desetak jezika. Pričao je kako ga je film Alfreda Hičkoka „Strani dopisnik” inspirisao da postane to što jeste.

Bejrut je bio njegova baza iz koje su ga urednici pomerali ka ratištima od Avganistana do Bosne. Imao je briljantan stil iza kojeg je stajalo veliko opšte obrazovanje, ali je ime izradio na hrabrosti da juri za istinom, da događaje propusti kroz sopstvenu moralnu prizmu, često suprotno onome što bi mnogi želeli.

Počeo je karijeru kao izveštač iz Severne Irske u burnim vremenima kad je odbijao da zvanične izveštaje prima zdravo za gotovo. Bliski istok je bio njegova najveća ljubav. Za praćenje sovjetske invazije Avganistana 1979. dobio je laskavu nagradu Međunarodni reporter godine, što je 1994. ponovio za izveštavanje iz Bosne, a godinu dana kasnije iz Alžira.

Bio je među prvima koji su 1982. ušli u bejrutske izbegličke logore Sabra i Šatila posle masakra više od hiljadu ljudi. „Izraelci su posmatrali i ništa nisu učinili”, napisao je u potresnom svedočanstvu, a razumevanjem za patnje Palestinaca decenijama je iritirao zvaničnike u Vašingtonu i Tel Avivu.

Sreli smo se ponovo u Teheranu u vreme Islamske revolucije. Predložio mi je da odemo zajedno do svetog grada Koma kako bi intervjuisao Muhameda Sadeka Halhalija, šiitskog sveštenika poznatog kao „sudija za vešanje”.

Dok je Fisk pažljivo vodio intervju ne bi li hodžatoleslama naveo da ponovi da je „željan egzekucija”, odnekud se pojaviše dvojica holandskih novinara. Fisk im je dozvolio da sednu i uključe svoju „nagru”, magnetofon, ali jedan od njih, onako iznebuha, Halhaliju, koji je dotle mirno prebirao među nožnim prstima, gurnu mikrofon pod nos: „Da li ste i dalje željni vešanja?”

Čovek pod belim turbanom bez reči ustade i napusti prostoriju, a Fisk nije ni pokušavao da zadrži bes: „Ko vas je učio novinarstvu? Znate li vi šta je intervju? Da li imate j...nog pojma o ovim ljudima? Neće se on više vratiti.”

Halhali se nije vratio, a meni je zauvek ostala lekcija da je intervju posebna umetnost novinarstva.

Posle toga sam ga sreo u Amanu, u predvečerje Prvog zalivskog rata. Drugi rat je propratio snažnim kritikama Amerike i Britanije zbog fabrikovanja dokaza za napad na Irak. Poslednji put smo se videli u Kairu u vreme „arapskog proleća” 2011. Tada je već bio ovenčan globalnom slavom posle serije intervjua s Osamom bin Ladenom, negde u gudurama Avganistana 1993, 1996. i 1997. Vođa Al Kaide dobro je znao kome će dati intervju.

„Bili su to potezi čoveka koji je decenije proveo pomažući čitaocima da razumeju svet – i njegove nepravde – koliko god je mogao”, napisao je „Indipendent” u oproštaju od svog najpoznatijeg novinara.