Virusološka pošast nije zaobišla ni duhovnu sferu. Suočeni smo već poduže vreme sa ekstremnim nasiljem nad gramatičkom rodnosti (ostanimo ovde samo na njoj kada je reč o jeziku, a jeste o njemu). Ova rodnost je sada stala da posrće pod teretom rodne ravnopravnosti, inače jednog od temeljnih civilizacijskih prava. Složićemo se da je paradoksalna tvrdnja da ono što predstavlja opšteprihvaćenu vrednost može imati i neprihvatljivo naličje, ali nam naša jezička stvarnost ubedljivo pokazuje da je i to moguće. Do toga je došlo u neobuzdanom politikantskom nastojanju da se sva zvanja i zanimanja u muškom gramatičkom rodu zamene ženskim jezičkim rodom u slučajevima kada ta zvanja i zanimanja poseduju, tj. obavljaju ih osobe ženskog roda. Pa tako biva da ono što narodno jezičko osećanje nikada nije moglo da dopusti, niti da sada prihvati, postane jezička norma ili opstaje kao nametnuto pravilo. Ako je cena toga nepovredivost rodne ravnopravnosti, rekoh garantovanog ljudskog prava, prihvatimo. Ali neće biti da se, u ovom slučaju „loškinjama” (sufiks sa asocijacijom na značenja loš i kinjenje, zanemari li se nategnutost konstrukcije reči sa njim do pucanja!) u zvanjima i zanimanjima (virusološkinja, psihološkinja, sociološkinja, pedagoškinja itd.,) staje u zaštitu ženskog roda. Lomnog oruđa su se onda borci, pardon borkinje, latili u osiguravanju ravnopravnosti ženskog sa muškim rodom, ako nije u pitanju i samo poentiranje u političkoaktivističkom nadigravanju zaduženih, odabranih, nametnutih.
Da, muka sa rečima, prizovimo jedan naslov M. Danojlića, ali ne dosoljujmo je govorom ružeći našu lepšu polovinu. Konačno, egzibicionizam može biti i plodan, a u ovom slučaju u ime rodne ravnopravnosti u ponudi i prodaji imamo jezičku jalovinu tamo gde bi joj najmanje pristajalo. Uprkos svemu, vreme je da se to prizna.
