Od svakog Maradoninog izlaska na fudbalsko igralište očekivalo se nešto što će da se pamti. Bilo je velikih igrača pre njega, ima ih i posle njega, ali niko nije bio takav čudotvorac s loptom.

Jedini se odvažio da kralju fudbala Peleu ospori da je najbolji u istoriji fudbala. Na glasanju, koje je priredila Fifa, to se i potvrdilo, ali kad god su takvi izbori treba da se ima u vidu da se bolje pamti ono što je svežije, pa je tako i utisak o Maradoninom učinku bio snažniji.

Ipak, ima nešto po čemu je Pelea suštinski nadmašio, a to izmiče onima koji ih upoređuju. Maradona se dokazao u Evropi, u italijanskoj ligi, u klubu bez velikih dostignuća. Pele je celu svoju igračku karijeru proveo van Starog kontinenta. U brazilskom Santosu, a potom propagandnim učešćem u njujorškom Kosmosu, on nije morao da se nosi sa surovim profesionalcima iz nedelje u nedelju, pred očima celokupnog sveta. Za razliku od egzotičnih Peleovih snimaka iz šezdesetih godina prolog veka, dvadesetak godina kasnije preko televizije se pratilo sve što je odigrano u Španiji, Italiji i evropskim kupovima.

Maradona je rođen 30. oktobra 1960. godine kao peto dete, a prvi sin, u porodici mlinarskog radnika, u Lanusu, možda i najsiromašnijoj varoši prirasloj Buenos Airesu. Otac, po kome je i dobio ime, učio ga je da šutira u zid i tako mu na neki način odredio put kroz život. Njegov ljubimac je od jutra do mraka „dresirao” loptu. Nadmudrivao se i sa starijim dečacima i to izuzetno uspešno.

Neki lovac na talente iz Argentinos juniorsa ga je zapazio i uskoro je mali Maradona osetio draž igranja fudbala pred publikom. Između dva poluvremena gledaoci su prekraćivali vreme gledajući šta u fudbalu znaju dečaci. Maradona, mada najmlađi i najmanji, privlačio je najveću pažnju. Njegova fudbalska veština je vrlo brzo opčinila sve koji su imali priliku da ga gledaju.

Lopta mu se u punom trku lepila za nogu, imao je neverovatan pregled igre, izvodio je neverovatne poteze, podjednako je bio izvanredan i kao golgeter i kao „paker”.

U istoriju fudbala je ušao njegov gol Englezima u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1986, kada je sa svoje polovine, kao između dece, napravio slalom do protivničkog gola i zatresao mrežu. Ali, ništa manji podvig izveo je četiri godine kasnije, u osmini finala šampionata sveta u Italiji. Brazilci su opsedali gol. Što bi propustila odbrana „plavo-belih” otklanjao je golman, a ako bi promaklo i njemu Argentince je spasavala sreća. I onda je Maradona ponovo krenuo sa svoje polovine, fintama je uklanjao ispred sebe Brazilce i uprkos tome što je u „punom galopu” morao da drži loptu na oku primetio je da se Kaniđa „otvara” i sklanja s puta. Kada se njegov saigrač iskrao Maradona je baš u tom treptaju oka, dok se neko od „žutih” nije prilepio uz njegovog napadača, dodao savršen pas desnom nogom, koja mu nije bila „jača strana” i, iznuren od sprinta po vrućini, pao na travu. Podigao se neki tren kasnije kada je lopta bila u brazilskoj mreži, a Argentina u četvrtfinalu, gde je na penale, s igračem više od 30. minuta, izbacila Jugoslaviju.

(Foto EPA-EFE/Demian Alday)

Kada se obogatio, a njegovi prelasci  – iz Boke juniors u Barselonu, pa onda u Napoli – bili su za pare od kojih se vrtelo u glavi, uvek je sebe predstavljao ne samo kao čoveka iz naroda, nego i onoga koji treba da diže glas u ime siromašnih. Divio se svom zemljaku revolucionaru Ernestu Če Gevari, bio prijatelj s Fidelom Kastrom, kod koga se na Kubi lečio od narkomanije, zbog koje je neslavno sišao s velike scene.

Da je potpao pod taj porok otkriveno je 1991, pa je godinu dana bio izopšten iz fudbala. Argentinci su ga vratili u reprezentaciju za Svetsko prvenstvo 1994. u SAD, ali je tamo ustanovljeno da i dalje robuje tom zlu, pa je isključen sa turnira.

Bio je to njegov četvrti šampionat sveta. Dok su ga tešili 1978, kada ga je uoči prvenstva u Argentini, selektor Menoti poslednjeg izbrisao sa spiska reprezentativaca, roditelji i rodbina su ga kroz suze uveravali da ne tuguje, jer će da igra na pet svetskih prvenstava. Da je vodio više računa o svom načinu života moguće je da bi tako i bilo.

Bez obzira na to i razne ispade, od ljubavnih avantura do problema s poreznicima, od sukoba s paparacima do prozivanja bezdušnih bogataša koji vladaju svetom, Maradona je postao božanstvo u Argentini i Napulju. U njegovom zavičaju je čak sagrađena i crkva Maradonijana u kojoj su proslavljali njegov rođendan. Kada je umro, 25. novembra ove godine, njegova država je proglasila trodnevnu žalost.

Nakupilo se u njegovom životu mnogo toga što nije za diku. On nije umeo kao Pele da nosi svoju slavu, ali to je bilo i prošlo. Ono što je za sva vremena to je ona čudotvorna moć kojom je s loptom radio šta je hteo. U tome ga ni Mesi nije zasenio, a teško i da će iko, s obzirom na ono na čemu je naglasak u savremenom fudbalu.

Maradonin put kroz fudbal

Dijego Armando Maradona je bio član Argentinos juniorsa (1970–1981), za čiji je prvi tim debitovao kao šesnaestogodišnjak, Boke juniors (1981–1982, prvak Argentine 1981), Barselone (1982–1984, osvajač Kupa Španije (1983), Napolija (1984–1991, prvak Italije 1987. i 1990, osvajač Kupa Italije 1987. i Kupa Uefe 1989, Sevilje (1992–1993), Njuels old bojsa (1993), ponovo Boke juniors (1995–1997) i reprezentacije (1977–1994, na 91 utakmici dao 34 gola). Bio je svetski prvak 1986. i svetski vicešampion 1990, omladinski svetski prvak 1979. godine. Kao selektor Argentine (2008–2010) vodio ju je na Svetskom prvenstvu u Južnoj Americi), a kao trener je radio u Mandiju (1994), Rasingu (1995), u UAE u Al Vaslu (2011–2012) i Al Fudžairi (2017–2018), u Meksiku u Doradosu (2018–2019), a smrt ga je zatekla u Gimnasiji i esgrimi u Buenos Airesu (2019–2020).