subota, 16.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 28.11.2020. u 15:56 Gvozden Otašević
100 GODINA OD VELIKOG RATA

Jovan prošao 50 država da bi stigao na Solunski front.

Ratna staza Zekovića s Romanije: Madžarska, Ukrajina, Galicija, Dobrudža, Rusija, Sibir, Mandžurija, Singapur, Cejlon, Indijski okean, Egipat, Sredozemlje, Grčka i slobodna Srbija
Јован са супругом Вукосавом 1967. (Фото: породични албум)

Ratna povest Jovana Zekovića (1892–1983), sva je prilika, nema uporedivu. Prošao je 50 država i polovinu severne hemisfere da bi se o Vaskrsu 1918. obreo sa srpskom vojskom na Solunskom frontu, i dočekao da još dugo poživi u slobodi nekad porobljene otadžbine. Titov ispisnik je pet godina pred kraj svog ovozemaljskog veka (1978) svom sinu Mlađenu, koji danas živi u Čačku, u magnetofon do pojedinosti opričao kako sve to beše.

Evo nečega od tog, skoro neverovatnog, zbitija...

Mladog seljačića iz Bjelosavljevića na obroncima Romanije u današnjoj opštini Sokolac, carske vlasti raselile su posle atentata na Ferdinanda u Srpsku Krajinu, kao i mnoge zavičajce da bi ih što više odvojili od Srbije. Dopao je u Ključ nekom domaćinu kao izbeglica, a ovaj imao sina koji je pozvan u ćesarsku vojsku pa podmetne Jovana umesto svojega.

Tako se Romanijac posle obuke kod Budimpešte stvorio na frontu u Galiciji, u boju protiv ruske vojske. Tu je, sa drugarom i zemljakom Dušanom Veletićem od Kalinovika, rešio da prebegne Rusima, jedne noći 1916. uoči Lučindana i sreća ih pogleda da prođu.

„Udesilo se da smo sa ruskim seljacima, gde smo posle raspoređeni, uspostavili prijateljstvo, a mene daju kod crkvenog klisara, bračnom paru bez djece. Zbog poštenog obavljanja seoskih poslova mnogo su me zavoljeli... U kući se nije smjelo pušiti, a na zidu je bilo mnogo ikona svetaca. Jednom, odu klisar i žena u crkvu a ja ostanem sam i riješim da zapalim cigaru. Gledaju me sveci sa zida a ja se popnem na stolicu i sve ikone okrenem prema zidu. Stigne klisareva žena, vidi me da pušim i ikone okrenute, mnogo se naljuti i grdi me. Skočim na stolicu i vratim kako su bile. Uveče stiže gazda. Žena mu reče šta sam učinio a on se slatko nasmijao. Kad sam od njih odlazio, dugo su plakali”, kazivao je Jovan Zeković.

Onda su ih pozvali u logorašku baraku i okupili u Srpsku dobrovoljačku diviziju, kojom je komandovao pukovnik Stevan Hadžić.

„Posebno sam u toj baraci zapamtio Savu Borovinu iz Dolova kod Sokoca, po divovskoj snazi, ogroman čovjek, u celoj carskoj Rusiji nisu za njega mogli naći odijelo, pa je nosio civilno. Poginuo je na Dobrudži u borbi s Bugarima. Našli smo Sava u rovu mrtva, a oko njega 12 mrtvih Bugara...

Iz logora smo krenuli na ratište, dio pješice, drugi vozom. U Kijevu smo se sastali sa oficirima koji su došli sa Krfa, odatle vozom do Odese. Uniforme i oružje dobili smo odmah, 11. februara, po naredbi cara Nikolaja...”

Posle krvavih borbi na Dobrudži srpska divizija se povukla preko Odese u pozadinu i u januaru 1917. stigla u Voznesenjsk. Uskoro počinje Oktobarska revolucija a Srbi i ostali zemljaci iz nepregledne carevine kreću svako svojim putem. Jedni su pristupili Crvenoj armiji, drugi našli posao i ostali, treći pobegli ko zna kojima bogazima a deo, Jovanov, zaputio se na Solunski front.

U Poltavu su putujući nepreglednom ravnicom prispeli 19. novembra 1917. Odatle u Kursk, pa u Tulu i Moskvu. U Volgorod stižu 16. januara 1918. („Na tom putu imali smo vojnu pratnju. Dva ešalona kretala su se istovremeno po dvostrukom kolosijeku, jedan pored drugog, to su bili vojnici boljševici”).

Slede Omsk, Nikolajevski, Krasnojarsk i Irkutsk gde su prozori voza bili okovani u led, 5. februara prelaze u Mandžuriju a dan kasnije u Harbin gde je prosečna temperatura u to doba niža od 20 stepeni Celzijusovih.

„U mjestu Tašicjon, na putu kroz japansku Mandžuriju dođe kratki odmor uz grijanje pored vatre na otvorenom. Bili smo na kraju izdržljivosti, na stanici Vafadjan uzalud su gorele vatre, od umora niko nije ni pomislio da izađe iz vagona”.

U Dajranu su ih, 9. februara, postrojili japanski oficiri („Pedantni, uglađeni”) i ukrcali na englesku lađu „Aksion”. („Zavladalo je ogromno veselje, mnogi su na japanskom ushićeno vikali ’Bonzaj Nipon’, živio Japan”).

„Nakon tri mjeseca vožnje u vagonima, prešli smo u lađe. Za samo 15 dana došli smo iz Sibira, gde je bilo minus 50, u Tihi okean na plus 50 stepeni. Prva luka bila je Singapur, druga Kolombo i posle tri sedmice na lađi, stigli smo u Suec, marta 1918. Posle su nas, na Sredozemnom moru, pratili veliki i snažni talasi, a u logor Mikra kod Soluna stigli smo pred pravoslavni Vaskrs.

Naš treći puk raspoređen je u Vardarsku diviziju, napredovali smo  preko Kavadaraca, Velesa, Kočana, Štipa... Kralj Petar je često išao kroz rovove i sokolio vojnike. Kada ti stavi ruke na rame, odmah bi poletio na neprijateljski bunker, pa makar poginuo.”

To je bio završni juriš za slobodu porobljene otadžbine.

Pet leta od odlaska iz zavičajnog sela Jovan je ponovo kročio na svoju Romaniju u kuću rođene tetke koja mu reče: „Bog ti pomogao vojniče, odakle ideš?”. Nije ga prepoznao ni stric Đorđe Zeković, rekavši na susretu: „Odakle si, mora da si izdaleka?”. Strika je ispravila Jovanova rodica Savka, dolazeći iz druge sobe, raširenih ruku: „Blago meni, evo našeg Jovana”, reče i zagrli velikog ratnika.

Komеntari19
abded
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

savremenik
kada se objavi knjiga o ucescu romanijaca na solunskom frontu,vidjece se zasto je :"Romanija gora od junaka"
Божа
Пловидба индијским океаном, то јесте како га у Србији зову тихим океаном (тај назив се сматра итекако чудноватим), је вероватно у то време била изречито опасна, због напада подморница које су многе бродове торпедирали. Тако је погинуо и уметник Валер Шпис (Бали).
Rade
Slicna sudbina mog pradede Milan Milovanovic (1889-1942) iz okoline Olova kod Sarajeva.Citao je “Politiku “a njegov najstariji unuk,moj pok.otac je svaki dan isao na zeleznicku stanicu po novine.
Леон Давидович
Снага патриотских осећања водила је те јунаке на такав пут и могли су издржати све те напоре сва искушења.
Milan
Ovo je dobra prilika da se nešto sazna i o istoriji Srba u okviru Austro-ugarske monarhije. Oni su diljem bili mobilisani i ratovali na talijanskom ili istočnom frontu. Imali su svoje starešine. O kojem broju se radi? Koliko ih je poginulo? Koliko predalo neprijatelju? Koliko živo vratilo nakon rata? Ili smo svi bili i onda "na pravoj strani"?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja