ponedeljak, 18.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 30.11.2020. u 08:51 Darko Pejović

Hodoljublja „Politikinog” čovekoljupca Zuke Džumhura

(Документација „Политике”)

Ivo Andrić ga je okarakterisao kao umetnika „živog duha i bogatog srca”, koji „ume u dve brazde da ore” – u literalnoj i likovnoj. Književni i filmski kritičar Milan Vlajčić ga smatra jednom od najznačajnijih i najslojevitijih stvaralačkih ličnosti u jugoslovenskoj kulturi druge polovine prošlog stoleća. Za reditelja Mirzu Idrizovića, on je božanski daroviti mudrac, u kome su se sretno susreli istok, zapad, sever i jug. Čega god bi se dotakao, postajalo je umetnost, zapisao je o njemu Momo Kapor.

Zulfikar Zuko Džumhur (1920‒1989), bio je novinar, slikar, karikaturista, ilustrator, književnik, scenarista, scenograf, kostimograf... Centar njegovog stvaralačkog univerzuma bio je list „Politika”, u kojoj je objavljivao putopise i karikature, gotovo četiri decenije. Džumhurov opus čini gotovo 10.000 karikatura, crteža i ilustracija, kao i 35 pozorišnih scenografija.

Autor je sedam knjiga (tri su objavljene posthumno), a za prvu, „Nekrolog jednoj čaršiji” (1958) predgovor mu je napisao Ivo Andrić. To je jedini predgovor koji je naš nobelovac ikome ikada podario. Bio je koscenarista filma „Miris dunja” (1982) jugoslovenskog kandidata za „Oskara”. Najšire je upamćen kao tvorac i voditelj kultnog putopisnog TV serijala „Hodoljublja”, svojevrsnog hodočašća Evropom, Azijom i Afrikom. I danas, u vreme svakojakih tehnoloških televizijskih čudesa, „Hodoljublja” plene toplinom i pripovedanjem slikovitijim od slike.

Ostalo je za Džumhurom i ono što izmiče faktografskom popisu. Ostalo je sijanje koje su upijali svi koji su imali privilegiju da ga upoznaju. Ostali su biseri mudrosti rasuti u intervjuima, u docnije zapisanim ili predanjem prenošenim kafanskim kazivanjima i anegdotama. I zato ne čudi što je u ovoj mračnoj 2020. zaiskrilo nekoliko manifestacija, kojima je obeležen vek od rođenja Zuke Džumhura.

U njegovom rodnom Konjicu, u Sarajevu, u Beogradu i Herceg Novom, gde je proveo poslednje decenije života, oživela su sećanja na čoveka kome je ceo svet bio domovina, a sav ljudski rod porodica.

Zukov zavičaj bili su ne samo predeli već i ljudi. Kako je to i sam rekao u jednom od poslednjih intervjua: „Ako sam i imao neku sreću u životu, to je sreća da se družim s ljudima s kojima se vredelo i vredi družiti.”

Jedan od tih u kojima je ostavio svetlosti trag, bio je i pisac Mirko Kovač, koji mu je uzdario divnom posvetom u svom romanu „Kristalne rešetke” (1995). Glavni lik u šetnji Kalemegdanom sreće Zuka i s njim kratko razgovara, nakon čega zaključuje: „Kad god sam sreo Džumhura, nešto sam naučio.”  

A šta tek reći za roman „Zelena čoja Montenegra” (1992) kojim je Momo Kapor u literaturu pretočio višedecenijsko prijateljstvo s Džumhurom? Jedna od anegdota koju je Kaporovo pero sačuvalo, zbila se u Herceg Novom, dok je pored bašte kafane u kojoj su sedeli, oznojen i zadihan promakao neki pobornik džogiranja, kako se u to vreme nazivalo rekreativno trčanje.

„Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu, a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, prokomentarisao je Džumhur.

Toj rečenici je naš biolog dr Predrag Slijepčević, profesor na Londonskom univerzitetu „Brunel”, pre nekoliko godina posvetio fantastičan esej, naslovljen „Balkanski Sokrat”. Prema njegovom tumačenju, Džumhurova poruka je da je egzistencijalni problem zapadne civilizacije (koju oličava oznojeni trkač) to što nije sposobna da razluči mudrost od ludosti:

‒ Prvi deo rečenice „Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu”, može se izraziti rečju optimum. Tačno onoliko koliko treba, ako je manje ne valja, ako je više isto tako ne valja. Filozofski, optimum je mudrost ili sposobnost da se zna svoje mesto u svetu. Drugi deo rečenice – „a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, može se izraziti rečju maksimum. Filozofski rečeno, maksimum je ludost. Ludost je precenjivanje svog mesta u svetu. Sve što Zapad radi je bežanje od optimuma i težnja maksimumu ‒ poentira dr Slijepčević.

A Zuko Džumhur je znao svoje mesto u svetu, koga je napustio pre 31 godine. Sahranjen je na današnji dan, na rođendan SFR Jugoslavije, države čiji je bio jedan od simbola. Otišao je pre godina krvavog razlaza.

Na zaključak da je otišao neponovljivo dobar čovek, verovatno bi se dobroćudno namrštio. „Dobar čovek ne postoji, to je veštačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom”, govorio je.

 Na lament da je s ovog sveta otišao prerano, sigurno bi se dobroćudno namrštio.

Jer svakom je dat tačan broj koraka...

Likovni simbol jedne epohe

Karikaturu koja je vizuelni simbol raskida Titovog režima sa Staljinom i Informbiroom naslikao je upravo – Zuko Džumhur. Objavljena je 1951. u Književnim novinama”, a onda ju je preuzela „Politika”, zajedno s njenim autorom, koji je i „ozbiljno propisao” na stranicama našeg lista.

Na karikaturi je Karl Marks za radnim stolom, a iznad njega na zidu – uramljena slika Staljina. Ovaj lucidni prikaz ideološke inverzije bila je prva karikatura stvorena iza „gvozdene zavese” koju je objavio neki zapadni list (nemački „Štern”), a uvrštena je i u brojne antologije. U Kusturičinom filmu „Otac na službenom putu” zaplet počinje kada glavni lik Mehmed Meša (tumači ga Miki Manojlović) komentariše Zukinu karikaturu rečima „E vala ga prećeraše”, nakon čega je, kao informbirovac, dopao robije.     

Tako je slikopisao Zuko

Upečatljiv zapis o Džumhurovom kreativnom likovnom činu ostavio je i Minja Bojanić, dugogodišnji dopisnik podgoričke „Pobjede” iz Herceg Novog:

„Svaki je četvrtak u nedelji bio dan njegove neskrivene novinarske groznice. Čak i u jeseni života, onu svoju čuvenu karikaturu za naslovnicu nedeljne „Politike” porađao je s vidljivom mukom, uz blagu nervozu i u pozi nekog sasvim odsutnog indijskog mudraca. Belinom papira formata A-4, tek bi se oglašavala jedva čujna škripa naliv-pera „monblan” ili „pelikan”, obavezno ispunjenih crnom tintom. Preko prve verzije, obično bi sledio novi list i dugo kopiranje s korekcijom početne ideje. Pa treći, četvrti, peti... Uglavnom, ispod stola bi svaki put ostajala gomila, čak i desetine varijanti Džumhurove iste „priče bez reči”.  

‒ Crtež ište strogu higijenu, moraš stalno da ga čistiš i čistiš, da učiš, moj Bojaniću”, ponavljao bi, slavodobitno zatvarajući oveći roze koverat, nakon gotovo ritualnog kvašenja lepljivih rubova jezikom. Istom predanošću ispisivao bi i adresu: „Politika”, Beograd, Makedonska 29 ‒ zapisao je Minja Bojanić.

Komеntari10
f1a98
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nenad Ilic
na aerodromu Tesla postoji divan i ogroman Zukin mural
Gospodin Petrovich
Svedocenje da smo nekad bili normalna sredina. Da se moglo normalno i slobodno ziveti i stvarati. Zuko, Dusko Radovic, Kapor, Mihiz su neki od ljudi koji su nam pokazali da mozemo da budemo vise od balkanske kasabe. Sad je zavladala teska provincijalizacija i doba razdora. Na zalost Zuko jos uvek nema svoju ulicu u Beogradu. Sto opet govori o tome gde smo danas.
Nataša Vujović
Prijatelj Mome Kapora, motiv i prikaz njegove poetike i njegovog umetničkog nadahnuća, najbolje se očitava u romanu "Zelena čoja Montenegra", našeg, boema, pisca i slikara. Kreativan, bez sujete, a oštar promatrač ljudskog karaktera, kao sečivo noža, precizan, neopterećen titulama...Čovek koji je u prirodi, i sadejstvom sa prirodom, crpeo mir, živeo skroman život i kao seoski ribar, upijao svetlost, boje i mirise Mediterana, sanjajući svoj Konjic...
Nostradamus
Ja licno obozavam Zuku Dzumhura, ali ovakvi tekstovi se nece uklopiti u nacionalisticke stavove nasih „modernih rodoljuba“, he, he, he. Nadam se da komentar nece biti ocenjen kao „nerodoljubiv“ i da ce biti objavljen.
Драган П.
Колико ли сте ви оптерећени "модерним родољубима", кад их и овде видите?
zoranz
"Hodoljublja Zuka (ne Zuke) Dzumhura" bi trebalo da bude gramaticki ispravno.
Nikola
Pravilno je i jedno i drugo. Nominativ je Zuko, a genitiv može biti i Zuka i Zuke. U drugom slučaju reč "pozajmljuje" žensku deklinaciju. Isti je slučaj i sa "Iva Andrića" i "Ive Andrića". U oba primera, uobičajeno je "Zuke" i "Ive".

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja