Ode i dimnjak, kratko i sa setom komentarišu Ere završni čin rušenja užičke tkačnice, izgrađene pre 119 godina, čija je zgrada, odavno ispražnjena i dotrajala, ratovima i kojekakvim lomovima odolevala. Ali, simbol početka užičke industrijalizacije nije odoleo nameri da se na tom mestu, kraj Đetinje, podigne stambeno-poslovni kompleks.

Poslednji je stradao visoki dimnjak, prepoznatljiv motiv sa starih razglednica grada. Da li to u ovom kvartu nastaje „Užice na vodi”, sve je glasnije pitanje – zbog planirane velike gradnje, jedne tek sagrađene višespratnice preko ulice, novih kvadrata koji neće biti jeftini, blizine reke Đetinje, gradske plaže...

Ovim rušenjem brišu se tragovi nekadašnje fabrike tekstilnih proizvoda (zvala se Tkačka radionica, pa „Cveta Dabić”, a naposletku „Froteks”), koja je početkom ovog veka otišla u stečaj. Ekonomske neprilike i nelojalna konkurencija tokom devedesetih su je gurnule u poslovne teškoće, novi milenijum ju je dokrajčio.

Sada su mišljenja o rušenju tkačnice podeljena. Dok jedni smatraju da je to logičan potez, s obzirom na ruiniranost građevine, drugi se pitaju zašto tradiciju bolje ne čuvamo i staro u novo ne uklapamo.

I dok mašine tutnje i stari zidovi padaju, još se ne čuje glas nadležnih koji treba da brinu o zaštiti gradskih starina, čak i kad su one u privatnom vlasništvu. Nema ni najave da će makar kakvo spomen-obeležje usred novog stambeno-poslovnog kompleksa svedočiti da je ovde bila dugovečna fabrika koja je hranila hiljade porodica.