Kafanski noćni život na Zelenom vencu nije morao da čeka epidemiju kovida 19 i skraćenje radnog vremena da bi zamro, njega je odavno ugušio „virus” ugostiteljske tranzicije koji je prestoničke restorane zahvatio još početkom novog milenijuma. I dalje ne popušta. Nestalo je, ili je pretvoreno u kladionice, drogerije i kakve druge radnje, na desetine kultnih kafana u svim delovima grada, pa i na uvek posećenom i popularnom „Zelenjaku”.

Noćni život na Zelenom vencu sveo se danas na kioske sa brzom hranom i „brzohvatajućim” pićem. Tek, čitav ovaj po mnogo čemu znameniti kraj ostao je bez ijedne „prave” kafane. Tako je barem zavladalo uverenje otkako je pre mnogo godina, retko ko pamti koliko, zatvoren svojevrstan biser gradskog ugostiteljstva ‒ restoran „Beli grad”. Smešten na međuspratu glavne zgrade Zelenog venca, tamo gde je sada poznata drogerija, bio je pravi raj i utočište za jednu neobičnu garnituru stanovništva ‒ od pijačnih prodavaca, preko „prijateljica noći” iz obližnjeg parka kod Ekonomskog fakulteta, policajaca i „lakših” kriminalaca, poznatijih kao „silosi” ili tabadžije, obesnih klinaca koji su kao propustili poslednji autobus, sve do zbunjenih putnika što čekaju prvi voz za „unutrašnjost”...

Osim dobre poslovne pozicije, ništa drugo tu nije bilo za uživanje. Autobusi su u neposrednoj blizini brundali po ceo dan pa se činilo da je svako jelo bilo „začinjeno” pomalo i izduvnim gasovima, kao i da se u svakom piću mogla naći i poneka čestica smoga jer Zeleni venac je i tada bio najzagađeniji deo grada. I još nešto: nije to bio klasičan noćni provod kakav se u to vreme odigravao u drugim beogradskim kafanama koje su radile do sitnih sati. Ovo je bilo nešto kao „moranje”. U „Beli grad” je retko ko dolazio planski, prema nekom unapred ustanovljenom dogovoru. Tu se nije ulazilo sa onom slatkom kafanskom neizvesnošću, već sa jasnom spoznajom da samo treba prekratiti vreme...

‒ Uostalom, „Beli grad” bio je poznat po incidentima, ali samo u užem krugu koji su činili oni koji su ga i posećivali. Oni „pravi” skandali nekako su bili rezervisani za „pristojne restorane” s „pristojnim radnim vremenom” i isto takvim gostima, jer se u njima sve što se dogodi van protokola pamtilo i beležilo po novinama kao poučan primer i način podizanja tiraža. Kao i danas, uostalom ‒ primećuje naš sagovornik „kafanolog” novinar Miloš Lazić.

Čeda s Novog Beograda, dobro poznat u boemskim krugovima okupljenim oko hotela „Jugoslavija”, sticajem okolnosti koje se mogu pretpostaviti bio je gotovo redovan gost „Belog grada”. U ono vreme.

‒ Sedimo „Kod konja” do kraja, dok nas ne isteraju, dok i poslednja stolica ne bude izvrnuta naopačke i položena na prazan sto. Onda pređemo prekoputa u „Ineks”. On je radio sat duže, ali nikad dovoljno za veselo društvo. I tu dočekamo fajront i ispozdravljamo se, svako na svoju stranu. Neki kućama, neki u „Poslednju šansu”, a mi Novobeograđani na „Zelenjak”. A tamo parkirani autobusi, mračni, motori isključeni. Shvatamo da je poslednji noćni otišao. U džepovima još pokoja kinta. Pogledamo se i pravac „Beli grad”. Šta drugo, nećemo valjda da pešačimo preko Brankovog... I tako do četiri ujutru, do prvog jutarnjeg busa. Tih nekoliko sati provedenih u „Belom gradu” uvek su bili slični, tačnije bezlični, i uglavnom su vrlo brzo nestajali iz sećanja. Nije tu moglo bilo šta neočekivano da se desi sem nekih uobičajenih stvari – blebetanja o pojma nemam čemu, prekih pogleda sa drugih stolova, pesme koju su u korenu sekli već izvežbani, naviknuti konobari, poneke tuče koja se završavala razmenom šamara ‒ priseća se Čeda.

Čedina priča slična je drugim sećanjima na restoran koji je mnogima bio neka vrsta radnog mesta tih godina. Stolove ove kafane zauzimali su pijačni prodavci skloni čašici, a nevoljni da posle radnog dana odmah putuju kućama.

‒ Navraćale su patrole „narodne milicije”, kao da provere da li je sve u redu, a u stvari da se okrepe i predahnu od špaciranja centrom. U docnijim satima gošće su bile „prijateljice noći”, tek da se malo ugreju u hladnim mesecima i prikupe samopouzdanje za nastavak „rada”. E, baš one su često bile uzrok nesuglasica među mišićavim „mužjacima” usidrenim po uglovima „Belog grada” ‒ seća se Čeda.

A samo stotinak metara dalje, na početku Ulice kraljice Natalije, širili su se mirisi domaće kuhinje restorana „Kragujevac”. Zbog radnog vremena do 22 ili 23 sata ova kafana nije baš bila primamljiva „noćnim pticama”, ali je čitavog dana, pa sve do fajronta, bila ispunjena gostima kao idealno mesto da se svrati na po jedno pre ulaska u autobus, a posle napornog radnog dana. A kako to već biva, mnogi su u „Kragujevcu” ostvarivali i prekovremene sate...

Noćni kafanski život odigravao se nekada davno i prekoputa, na ćošku Kraljice Natalije i gornjeg dela Kameničke, u restoranu koji će u istoriji ostati upisan pod imenom „Zlatna moruna”. Naravno, ni ova kafana odavno ne postoji, a izbledelo je i sećanje da su u njoj Gavrilo Princip i drugovi iz organizacije „Mlada Bosna” do detalja razradili i uvežbali plan atentata na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, 1914. godine u Sarajevu. Kasnije se ova kafana zvala „Triglav”, nakon toga tu se uselila kladionica, a posle su se u biznisu oprobali kineski trgovci.

Na Zelenom vencu danas žive dve sasvim pristojne kafanice. Njihova nevolja je što su smeštene uz samu pijacu pa u njih nerado svraćaju oni koji se ne bave „tezgarenjem”. Prilično su nepopunjene gostima. Za razliku od nekadašnjeg „Belog grada” ispred koga se čekalo u redu za slobodan sto...

„Kafanolog”

Autoru tekstova o noćnom životu beogradskih kafana nesebično i drugarski je pomogao kolega iz kuće „Politika” Miloš Miša Lazić, novinar u penziji i publicista, autor nebrojenih novinskih naslova, ali i knjiga o hrani, piću, ljudima, jednostavno, o kafanama, majstor pisane reči koji jednako dobro poznaje život s obe strane šanka... Boljeg sagovornika i „savetnika” gotovo da nismo ni mogli da nađemo i uopšte nije slučajno što prijatelji i svi koji ga poznaju njegovom imenu često dodaju odrednicu „kafanolog”, aludirajući na njegovo poznavanje gradskog ugostiteljstva.

Zvezdaši gosti

Pamti se da su se Zvezdini navijači sa Novog Beograda pred svaku veliku utakmicu okupljali baš oko „Belog grada” – oni mlađi, ne baš skloni kafani, čekali su na platou iznad, a „glavešine” su sedele u restoranu, ispijajući poslednje piće pred fudbalski megdan sa nekim od zapadnoevropskih timova, kako bi utanačili poslednje detalje strategije navijanja za voljeni tim. Iz „Belog grada” masovno se kretalo prema „Marakani”, a povratak je vodio opet na isto mesto – u „Beli grad”, da se slegnu utisci, razmene mišljenja, a često i da se ukrste pesnice, jer neko je uvek bio nezadovoljan.