Oprostili sms se od Njegove svetosti, patrijatha srpskog arhiepiskopa Irineja, koji je sahranjen u kripti Hrama Svetog Save čija izgradnja bez njegove izuzetne aktivnosti i revnosti još ne bi bila završena. A izgradnja ove srpske svetinje trajala je više od 100 godina. Graditelji i patrijarh imali su se na koga ugledati. U hiljadugodišnjoj Srbiji manastire i crkve gradili su verski velikodostojnici i državnici, počev od raških župana u osmom veku, pa nemanjićkih kraljeva i careva, Svetog Simeona i Svetog Save i drugih – tokom 200 godina postojanja, potom cara Dušana i cara Lazara, sve zaključno sa despotom Stefanom Lazarevićem, Brankovićima, Obrenovićima i Karađorđevićima.

Gradnja Hrama Svetog Save je dugo trajala, uz zastoje, muke i nevolje, koje su nekada bile ne samo besmislene već i nerazumne, što bi običan čovek rekao ,,posledica plitke pameti”.

Evo jednog primera, koji se ne sme zaboraviti, jer je blagodareći čestitosti i razboritosti jednog državnika gradnja Hrama Svetog Save nastavljena. A bila je obustavljena (zabranjena) posle političkog ,,stava” ideološkog karaktera.

Citiram deo iz intervjua Dušana Čkrebića listu „Vreme” od 31. maja 2012. godine koji je vodila novinarka Zora Drčelić:

,,Zabrana nastavka izgradnje Hrama Svetog Save na Vračaru, doneta posle rata, u stvari je bila politička odluka ideološkog karaktera. Doneta je u političkom vrhu Srbije, a ne u Skupštini Srbije. Nema legitimitet. Prenosila se godinama snagom političkog stava, a da je nikada niko nije doneo, niti potvrdio nijedan kompententni državni organ Republike Srbije. Nije štampana u ’Službenom glasniku Srbije’, kao zvanična odluka. Kada sam izabran za predsednika Predsedništva Srbije, u maju 1984. godine (do 1986 – op. aut.), procenio sam da mogu bitno da utičem na promenu zauzetog političkog stava o zabrani nastavka izgradnje Hrama Svetog Save”, izričito je tada izjavio Čkrebić. Dodao je da se konsultovao sa predsednikom Skupštine Srbije Slobodanom Gligorijevićem, Ivanom Stambolićem, tada sekretarom Centralnog komiteta. Takođe, i sa Slobodanom Miloševićem iz Gradskog komiteta koji mu je rekao: „Uradi šta misliš da treba da uradiš”. „Organizovanog otpora nije bilo. Jedino je Udruženje boraca opštine Vračar bilo protiv. U Republici sam postigao saglasnost svih. Juna 1985. u vili Izvršnog veća Srbije, patrijarhu Germanu i članovima Sinoda Srpske pravoslavne crkve saopštio sam da mogu da nastave izgradnju Hrama Svetog Save. To je bila moja civilizacijska obaveza. Tom odlukom skinuta je sramota naše generacije.”

Ljubomir Iv. Jović,
Novi Beograd