Valjevo – „Vi ste mene ’zasuli dukatima’”, rekla je Desanka Mihizu kada je on ishvalio njenu knjigu „Tražim pomilovanje”. A i vi ste, cela Valjevska gimnazija i Valjevo, tako mene „zasuli šakačke dukatima” i nema nikoga ko bi rekao da je to zasluživao, a najmanje ja.
Tim rečima akademik Matija Bećković u nedelju 29. novembra, iz svog stana, elektronskim putem, zahvalio je profesorima i đacima Valjevske gimnazije, čiji je bio đak, na još jednom ukazanoj časti povodom njegovog rođendana. Iako zbog epidemiološke situacije organizovana onlajn, tradicionalna tribina na kojoj je slavni akademik govorio o svojim gimnazijskim danima i čitao svoju poeziju, nije izgubila na značaju, utoliko pre što je priređena povodom 150. godišnjice Valjevske gimnazije.
– Kao što je za stare Helene najvažnija škola bila gimnazija, to je isto ostala i Valjevska gimnazija za mene i njene učenike, a njih već ima 150 naraštaja i svi su oni jedan jedini naraštaj. To je 150 naraštaja, 150 proleća i svi su zajedno, ne samo učenici nego i profesori, jer su mnogi bili i đaci i profesori u toj istoj gimnaziji, kao što će to biti i ovi đaci koji su sada u školi... – rekao je Matija. Podsetio je još jednom da se ne seća ko je u vreme njegovih gimnazijskih dana bio predsednik opštine ili sekretar komiteta u Valjevu, ali da i dan-danas zna ko je u gimnaziji predavao srpski jezik, matematiku, fiziku...
Matija je rođen u Senti 1939. godine, osnovnu školu je učio u Veljem Dubokom i Kolašinu, potom u Slavonskom Brodu, a onda je došao u Valjevo. Valjevsku gimnaziju završio je 1958, svoju prvu pesmu napisao je kao gimnazijalac i uvek ističe da je Valjevo grad u kojem je rođen kao pesnik.
– Svuda postoje takve gimnazije, ali ne verujem da ijedna ima takvu moć da drži u zagrljaju sve svoje učenike i ti učenici su najčešće bili i njeni profesori – rekao je Matija. On često govori da je Valjevo za njega najvažniji, najlepši i najsrećniji deo života.
Prisetio se da mu je najbolji drug u gimnaziji bio Krca Rakić, kasnije poznati šahista i šahovski novinar, čija majka je spremala najbolji pasulj koji bi Matiju u gimnazijskim danima često dobro nahranio. Govorio je da je tokom školovanja u Valjevskoj gimnaziji ostvario prve kontakte sa valjevskim pesnicima i poslenicima pisane reči, Petrom Pajićem, Zoranom Joksimovićem, Milošem Jevtićem. Kasnije u Beogradu, ispričao je, usledili su kontakti sa Duškom Radovićem, Stevanom Raičkovićem, Desankom Maksimović, ponovo sa Petrom Pajićem, pa i sa Milovanom Đilasom, s kojim je počeo i da se druži, što je, veli, „bilo jedno od krivičnih dela”.
Ni onlajn razgovor sa Matijom nije se mogao zamisliti bez njegove besede o poeziji...
– Poezija je pametnija od pesnika. Jezik je dublji od pesnika i više zna nego pesnik. Pesnik je sin jezika... Samo treba da ga slušate i da budete ta membrana gde će on slobodno govoriti ono što hoće, da mu ne smetate... – rekao je veliki pesnik i dodao da verovati u poeziju isto je što i verovati u večni život.
– Ja sam bio vezan za poeziju i na toj „paučini” jezika zasnovao svoj život i svoju porodicu, tako da je ipak ispalo da je ta „paučina” čvršća od svih drugih „šina” i mnogo sigurnijih puteva – rekao je Matija. A onda je pred brojnim onlajn slušaocima i gledaocima činio ono što su svi željno iščekivali – govorio svoje stihove.
Oda mladosti i Valjevu
Svojevrsni triptih poema „Vera Pavladoljska”, „Kad dođeš u bilo koji grad” i „O, Valjevo, mesto moje drago” prava je oda mladosti, ljubavi, životu, ali i Valjevu i Valjevskoj gimnaziji, istakla je dr Vera Vaš, gimnazijska profesorka, u osvrtu na život i delo Matije Bećkovića na onlajn tribini organizovanoj povodom njegovog rođendana i godišnjice škole.
