Mogu li suprotstavljene političke i društvene grupacije konačno sklopiti verbalni detant i okončati pandemiju teških reči, koja je toliko zagadila javni prostor, tako da se pristojna debata smatra za slabost ili kukavičluk. Takvi se povlače u samoizolaciju, nemoćni da pobede takmičare u pljuvanju udalj neistomišljenika, čime se razmena ideja pretvara u razmenu šlajma. Metafora je s namerom neukusna, kako bi odslikala nepodnošljivu količinu netolerancije na javnoj sceni. Ona je dizajnirana kao oktagon ne samo za aktere koji je kreiraju, nego i za publiku koja se nesvesno pretvara u potencijalne saučesnike, u simboličkom procesu giljotiniranja svakoga ko se izdigne iznad nacionalnog usuda: „Ako nisi s nama, protiv nas si.”
Dakle, bićeš raščerečen, jer će svako probati da te povuče na svoju stranu. Ako pokažeš karakter u odbijanju da se priključiš sveopštoj banalizaciji postmodernističkog komformizma, koja podrazumeva pripadnost određenoj interesnoj grupi, gde se „svoje ja” ustupa centrima moći zbog sadašnjih ili potencijalnih privilegija, dogodiće se još gore: ispašćeš idealista, potom slabić i konačno, glup.
Kako je za atmosferu u društvu po prirodi stvari najodgovornija vlast, oličena u Aleksandru Vučiću koji, kao šef države, ima ustavnu ulogu izražavanja državnog jedinstva, a pri tom je i lider ubedljivo najjače stranke, njegovi politički protivnici cinično će konstatovati da tu funkciju savršeno obavlja. U parlamentu nema opozicije. Ali, ako se prisetimo njegovog putešestvija do zigurata moći, dakle pozicije faraona ali srpskog, setićemo se i koliko mu je stalo da u početku uz sebe pridobije što veći broj intelektualaca ili pripadnika građanske elite. Mnogi među njima, međutim, nisu prihvatili pruženu ruku, insistirajući na svojoj izuzetnosti u odnosu na presvučenog radikala i njegove pristalice koji su opisivani kao krezubi sendvičari i građani drugog reda.
Oni koji su prihvatili Vučićevu ruku, poput legendarnog košarkaškog trenera Božidara Bože Maljkovića, glumaca Mikija Manojlovića, Lazara Ristovskog i Buleta Goncića, ili slavnog Gorana Bregovića, prošli su kroz toplog zeca, naročito na društvenim mrežama. Kako Vučić odlično poznaje pravo, ali još bolje izborni inženjering, shvatio je da ga takva podela matematički dovodi do nebeske granice od oko 50 odsto podrške. Niko u predgrađima velikih gradova, tamo gde se završavaju soliteri i počinju sela, a tamo se dobijaju izbori, ne voli da ih smatraju ljudima nižeg reda, pa makar i ne bili slepo zaljubljeni u Vučića.
Uzdrmana opozicija nekako se konsolidovala oko Saše Jankovića, ali nekadašnji lider Pokreta slobodnih građana posle odličnog rezultata na predsedničkim izborima 2017. godine (16 odsto), volšebno je nestao, politički se samoubivši krajnje čudnim tvitovima. Na drugoj strani, Vučić je sa prikupljanjem podrške 1.000 javnih ličnosti, želeo da pokaže kako i on elitu za trku ima, tako da dolazi do rastućih tenzija između njegovih pristalica i poraženih delova okupljenih oko nekada moćne Demokratske stranke koja je nastavila da se usitnjava do sadašnje mikro podele: Lutovac–Lečić.
Kakvu to grešku čini opozicija i njeni mozgovi, zarobljeni u autističnom tviter svetu, sa sve nervoznijim intelektualcima, poput akademika Dušana Teodorovića koji je udario čak i na Bajagu (a na koga nije), jer je svirao na nekakvoj svetkovini u organizaciji beogradskih vlasti i Gorana Vesića, koga nekadašnji njegovi, smatraju prebegom iz sveta „žutih”, uz Sinišu Malog, Jelenu Trivan i doskorašnje konstruktivne opozicionare – Čedu Jovanovića i Nenada Čanka. Možda Vesić nije naročito šarmantan, ali pokušaj njegovog linča prilikom promocije knjige ne pristaje ni opoziciji koja se smatra demokratskom, niti intelektualcima koji su jurili po Vesićev poluskalp.
Ni Dragan Đilas, kao ni Vuk Jeremić i Boško Obradović, ne shvataju da je izborna matematika jednostavna: kao prvi čas matematike u osnovnoj školi. Ako želite da pobedite Vučića, morate prevesti njegove glasače na svoju stranu, uz prelazni rok njegovih ljudi – što se u srpskom političkom običajnom pravu zove izdaja. Ali to svakako nećete učiniti ako nastavite da ih vređate i terate ih da stavljaju proteze pre nego što prebroje i operu zube, ispisujući tvitove slične sadržine, uz samoljubivo tapšanje posle brojanja šerova. Istovremeno, demonizuju najpre Vučićevog brata Andreja, potom njegove članove porodice, čak i decu, što eskalira pretnjama ubistvom samom Vučiću koje stižu sa pregrejanih društvenih mreža. Mejnstrim opozicioni mediji čak ismevaju ili relativizuju te pretnje, zaboravljajući koliko takvo izveštavanje, makar začinjeno karikaturama i satirom, može biti opasno u zemlji u kojoj je pre 17 godina ubijen premijer Zoran Đinđić. Koliko je samo velikog Aleksandra Tijanića koštala metafora: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće.”
Vučić, na drugoj strani, ima svoje savršeno organizovane informatičke falange, takozvane botove, koji uzvraćaju udarce daleko ispod pojasa i u savezu sa prorežimskim tabloidima i dve komercijalne televizije sa skaradnim rijaliti programima, podstiču netrpeljivost histeričnih elita, kako vladajućih, tako i opozicionih. Pandemijski srpsko-srpski govor mržnje se iz stvarnog, preliva u virtuelni svet.
Gde greši Aleksandar Vučić? Pored krajnje spornog kastinga kadrova koji je porodio lokalne barone poput Dragoljuba Simonovića iz Grocke, Milutina Jeličića Jutke iz Brusa ili Gorana Cvetanovića iz Leskovca, uz držanje gotovo čitavog rukovodećeg kadra u javnim preduzećima u ve-de stanju, šef naprednjaka, posle apsolutne pobede na parlamentarnim izborima, postavlja mlade poslanike, predstavljajući ih kao novu elitu SNS-a.
Sa nesumnjivim rezultatima u oblasti ekonomije i njegovog omiljenog BDP-a, po čemu će Srbija zaista postati evropski šampion, što potvrđuju međunarodne finansijske institucije i najtiražniji nemački tabloid „Bild”, sa dovršenim auto-putevima i izgrađenom kovid bolnicom u Batajnici, Vučić dozvoljava sebi luksuz da njegovu partiju i njega lično u najvišem zakonodavnom telu predstavljaju mlađani ziloti, sa isključivim ciljem da zidaju njegov kult ličnosti i u svaku od stavki budžeta, stavljaju milione Dragana Đilasa. I svako od njih čita govor koji teško čita.
Besplatan savet Vučiću. Njegovi poslanici, predvođeni profesorom sede glave Markom Atlagićem, izvređali su jednu od najvećih srpskih glumica Seku Sabljić zbog njenih političkog stavova pod svodovima parlamenta, a potom je na red došao i Dragan Bjelogrlić, čime su postigli takav efektan politički autogol, kao da su pogodili svoju mrežu sa 30 metara u rašlje. Ovo prvo je konstatovao Rambo Amadeus, ovo drugo sam dodao ja.
Toliko često pominjanje Dragana Đilasa, gotovo u svakom javljanju junoša SNS-a, sa stanovišta političkog marketinga, verovatno bi nasmejalo Zoricu Brunclik. Ako se upitate zašto nju, ona se smatra rodonačelnikom pi-ara, još od prastarih vremena, kada je izjavila: „Pišite o meni, pa makar i dobro.”
U svoje vreme, branio sam Andreja Vučića, jer čovek je kriv samo zato što je Aleksandrov brat, u koga, naravno, šef države ima najveće poverenje. Ne samo što je onomad dobio žestoke batine od pripadnika niškog odreda Žandarmerije, što samo po sebi demantuje Andrejevu moć, već ne postoji ni jedan dokaz da je prekršio zakon, osim kafanskih tračeva da poseduje sve kafane u Srbiji. Ponekad se pitam, slušajući tračarenja, poseduje li Andrej i moj stan? Zbog toga imam dozu rezerve i iste nelagode, kada se pominje Gojko Đilas, brat Dragana Đilasa. Na koga bi drugog nekadašnji gradonačelnik i ministar prepisao svoju veliku imovinu i stanove, koju je uvećao dok je obavljao državne funkcije, ako ne na čoveka kome najviše veruje. A to je njegov brat.
Čitao sam nedavno komentare na vest da je Bora Čorba teško bolestan. Velikom rokeru i pesniku opasno zameraju zato što je nastupao na mitingu naprednjaka. Da, pa šta. Čovek koji je napisao „Dva dinara druže” i „Pogledaj dom svoj anđele”, može svirati kome god hoće i imati politička uverenja kakva god hoće. Ko može umanjiti glumačku veličinu Nikole Koje jer je protiv Vučića ili Srđanu Dragojeviću koji žestoko tvituje protiv predsednika. Čovek koji je režirao „Lepa sela lepo gore”, ima pravo da kritikuje, pa makar i ispod granica dobrog ukusa. Mada bih mnogo više voleo da umesto kuckanja na desetine tvitova dnevno, snimi nastavak „Lepih sela”. Ovako traći talenat, obračunavajući se sa „svinjskom huntom”.
Ali Dragojević nema lažni nalog, poput kukavica koje se kriju pod uglavnom priglupim pseudonimima. Možda bi bilo lekovito da pogledaju nadrealni televizijski duel između Miroljuba Labusa i Vojislava Koštunice tokom neuspelih predsedničkih izbora 2002. godine. Nisu razmenili nijednu uvredu. Voditelj umalo nije zadremao, mada su se i Voji sklapale oči.
Prošlo je od tada 18 godina. Pobogu, profesorka univerziteta Srbijanka Turajlić sada hoće da zatre sve tragove spomenika Stefanu Nemanji, a epidemiologu Branislavi Tiodoroviću neko je izgrebao automobil. Meta režimskih spin-doktora postao je Igor Jurić, otac svirepo ubijene Tijane. Uskoro na svakoga može nanišaniti usplahirena svetina.
Pročitajte još jednom Branka Miljkovića. Prejaka reč uvek dođe po onoga ko je izgovara!
