Prošlo je sedamdeset godina od tragične smrti jednog od najvećih italijanskih pisaca dvadesetog veka Čezarea Pavezea koji je rođen 1908. godine u mestu Santo Stefano Belbo, u Pijemontu, u Italiji. Podjednako je poznat kao pesnik i pripovedač. Pored kratkih romana, priča, pripovedaka i prevoda iz američke književnosti, objavio je i više zbirki pesama. Izuzetno delo je i njegov dnevnik Umešnost življenja (1952). Zbog antifašizma bio je proganjan i oteran u izgnanstvo u Brankaleone Kalabro, gde je proveo tri godine. Bio je simbol intelektualnog angažmana u politici i društvu, predstavnik simboličnog realizma u prozi, a narativnog diskursa u poeziji. Ubio se u torinskom hotelu „Roma”, 1950. godine.

Važnija prozna dela su „Tvoja mesta” (1941), „Avgustovski odmor” (1946), „Drug”, (1947), „Pre nego što petao zakukuriče” (1949), „Lepo leto” (1949), „Mesec i vatra” (1953), „Praznična noć” (1953). U poeziji je objavio „Raditi zamara” (1936), „Dijalozi s Leukom” (lirska proza, 1947), „Doći će smrt i imaće tvoje oči” (1951). Pisao je i eseje kao „Američka književnost i drugi eseji” (1951).

Njegova najpoznatija pesma „Doći će smrt i imaće tvoje oči” je i jedna od najpoznatijih pesama uopšte u novijoj italijanskoj poeziji. Zvuči kao autobiografsko proročanstvo onoga što se potom desilo u torinskom hotelu pre sedamdeset godina, kada je „sišao u vrtlog nem”.

Opsednut motivom smrti ne samo u ovoj pesmi već i u celokupnom svom delu, Čezare Paveze, neprestano pojačava granicu između svoga JA i nemogućnosti ovladavanja prostorom smrti. Ta nemoć da se psihološki prevlada jedina mogućnost u životu koja će se sigurno ostvariti, pojačava granicu između njega i sveta u kome živi, što se pretvara u sve veće osećanje usamljenosti. Pošto smrt dovodi u pitanje smisao svega što radimo, Paveze kaže: „Veliki zadatak života je opravdati se.” U traženju opravdanja, odnosno afirmacije, on traži mogućnost da izađe iz stanja usamljenosti.

Osećanje usamljenosti, odnosno nepotvrđenosti i nemanja kontakta sa stvarnošću izazivalo je u njemu osećanje beznačajnosti u odnosu na život, smrt i univerzum. Ne uspeva da se oslobodi usamljenosti kroz identifikaciju sa drugima, kroz ljubav, kao jednu od psiholoških kategorija na planu emocija. Oseća da postoji nešto što prerasta njegovu konačnu egzistenciju, nešto što je večno, a to ga vodi ka graničnoj mogućnosti i stvara osećanje usamljenosti. Sa druge strane, zbog neuspešnih ljubavi, rađa se u njemu i osećanje inferiornosti. Dakle, upravo na planu ljubavi ne uspeva da sruši zid koji deli JA od TI, odnosno da reši odnos našeg JA prema drugim ljudima, odnos iz koga nastaje bitan deo našeg emocionalnog života. Iako pokušava da reši taj svoj egzistencijalni problem, iako ljubav treba da bude sredstvo identifikovanja njegovog JA sa drugim osobama, Paveze ne uspeva u tome, ne ume da se identifikuje sa drugom osobom, na šta ukazuju njegove reči iz dnevnika „Umešnost življenja”: „Ako si ti Ti, ja sam Ja – što znači da ne znam šta bih s tim.”

Pavezeovo raspoloženje, uvek u stanju tenzije, menja se u skladu sa njegovim emocionalnim stanjem na taj način da ne ostvaruje kontakt sa stvarnošću, jer se njegov idealizovani svet sukobljava sa njom. Taj svet se rađa iz percepcije zasnovane na emocionalnom stanju koje mu ne dozvoljava da realno vidi stvari (on ili preuveličava ili nipodaštava), Paveze ima osećaj nemogućnosti potpunog kontakta sa drugom osobom, odnosno ne zadovoljava psihološku potrebu koju svi nosimo u sebi da se naše JA u velikoj meri identifikuje sa drugom osobom. Zato, nemajući, najčešće, stvarni duhovni, pa i fizički kontakt sa voljenom osobom, Paveze idealizuje svoj objekat ljubavi, što ga vodi ka romantičnom poimanju odnosa sa njom koji u stvarnosti ne može da doživi. Odnosno on svoja specifična iskustva pretvara u apstraktni princip.

Sve to pojačava granicu između njegovog JA i iskustva stvarajući osećanje usamljenosti. Oseća se usamljeno iako je, kao pisac i urednik u izdavačkoj kući, uvek bio okružen ljudima, jer nema osećanje identifikacije i nema smisao za život u grupi. Povlači se u usamljenost čiji značaj uzdiže do mita, u stanje u kome mazohistički uživa, što ga vodi ka tragičnom kraju. Odbijanje voljene osobe da bude s njim stvara, kao efekat povratnog dejstva, ogorčenje prema ženama. Navedimo, kao jedan od brojnih primera u njegovim delima, stihove iz pesme „Preci”: „Žene se ne računaju u porodici. / Hoću da kažem, žene u nas sede u kući / i rađaju nas i nikada ništa ne kažu / i ne računaju se u ništa i ne sećamo ih se.” Neuspesi u ljubavi, pored osećanja usamljenosti i ogorčenja prema ženama, navode ga, na planu ideacionog toka, da razmišlja o svojim nedostacima, što ga dovodi do osećanja stida i inferiornosti, pa i krivice, a neretko i kajanja.

Pesma „Doći će smrt i imaće tvoje oči” je, čini se, dobar primer pesnikove emocionalne uznemirenosti zbog nemoći da se adaptira na stanje usamljenosti i na preteću senku smrti. Naime, stanje velike usamljenosti, proizišlo iz nemogućnosti da bude sa voljenom osobom, dovodi ga do tenzije u kojoj se, na fatalistički način, okreće univerzalnom problemu smrti, preuveličava ga zbog deformisane percepcije proistekle iz takvog njegovog emocionalnog raspoloženja i zaključuje da je život besmislen sam po sebi. Ipak, on prosvetljava tu sliku kada kaže da je nada najznačajnija stvar u životu, dakle otvara svoju dušu za tračak svetla ka drugima, tračak koji njemu samome nije bio dovoljan da prevaziđe problem usamljenosti među drugim ljudskim bićima i usamljenosti u odnosu na vaseljenu, što ga je odvelo do tragičnog kraja. Iako nadu svodi i do definicije „da ništa nisi”, on je uzdiže i do najveće vrednosti u životu: „O, draga nado, / u taj čas znaćemo i mi / da si život...” Uprkos tome nije ispoštovao latinsku izreku „dum spiro, spero” („dok dišem, nadam se”), iako je u nadi nalazio jedno od opravdanja za život, verovatno zato što nije uspeo da reši svoj lični psihološki, ali i opšti egzistencijalni problem usamljenosti.