nedelja, 28.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 14.12.2020. u 15:55 Aleksandar Apostolovski
BALKANSKI EVERGRIN

Prva nedelja bez Džeja

Džej Ramadanovski katapultiran je u narodnjačkog superstara kao antizvezda, koji je iskrenošću do bola, razgolitio ne samo svoj život, već i svih ostalih

Džej Ramadanovski nikada se nije prilagodio, ušavši kao jedan od kraljeva narodne muzike, u glavne tokove novca, medija i šoubiznisa. Nije postao mediokritet, niti je posedovao viši stepen adaptibilnosti i moralnu amorfnost, već je trčao tragom svojih pesama i glasa koji su isuviše vredni da bi ostali zarobljeni u dorćolskim kafićima, ili među sitnim prevarantima, šibicarima i šanerima, toj vladajućoj kasti donjeg Dorćola, severno od tramvajskih šina.

Sećam ga se kako je na žurki, na jahti jednog od tajkuna, na gornjoj palubi, pevao iz džakuzija. Za svakoga drugog prizor bi bio krajnje ponižavajući, ali glas koji se čuo, utišao je polupijane zvanice, sve same vlasnike Srbije, po azbučnom redu. Pevajući jednu od svojih balada, „Od ljubavi do mržnje” nezaboravnim, promuklim vokalom koji kao da je dolazio iz starih, romskih čergi koje putuju u krug i nikada se ne zaustavljaju, Džej je pokazao da je i u kupaćim gaćama, nasapunjan, on taj koji je car među tranzicionim plemstvom. Šta je znao Džej? Da će ga i poslednji pripadnik takozvane društvene elite, pozvati kad ženi sina. Želeće da mu se na svadbi peva klasika!

To je jedini put kada sam ga izbliza slušao. Moguće je da je vlasnik jahte želeo da demonstrira ostalima svoju društvenu i finansijsku moć tako što je kralja, umesto na binu, stavio u kadu sa više brzina. Moguće je da je hteo da ga ismeje, ali Džej nikada nije ni skrivao ko je on. Dete ulice sa dosijeom delinkventa, odrastao u barakama i popravnom domu, bio je isti na gornjoj palubi tajkunske jahte, kao i pred desetinama hiljada gledalaca na koncertu ili u zadimljenoj prčvari, u kojoj čeka na red za gurmansku pljeskavicu.

Nizak i ćelav, danguba i gubitnik sa ulice, imao je boju glasa između Frenka Sinatre, Džejmsa Brauna i Šabana Bajramovića, u zavisnosti od količine viskija s ledom koji bi sasuo u sebe. Posle duplog čivasa, podsećao je na Sinatru. Posle boce na Džejmsa, posle dve, na Šabana. Marina Tucaković odmah je prepoznala omalenog Roma, koji je pevušio za sebe, ne za nju. Pevajući često balade napisane za ženske vokale, Džej je ubedio Srbe da je muški plakati i da ih niko zbog toga neće smatrati devojčicama.

Njegove pesme u kafani naručivali su akademici i krimosi, vernici i bezbožnici, intelektualke i sponzoruše, oni sa 100.000 evra po džepovima i oni – bez cvonjka u džepu. Kao što su naricali dok su ga slušali, spajajući stolove u jedinstveni klub izgubljenih duša, zaboravljajući uz njegove refrene svoje socijalno poreklo, ideologiju, bogatstvo i siromaštvo, tako je i danas, prve nedelje bez Džeja. I preksinoć, pošto je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, mada bi Džeju bilo svejedno, mogli su da ga zakopaju bilo gde, održao je poslednji koncert sa onoga sveta za Dorćolce. I muškarci i žene ridali su kao strine, ne plašeći se da će im se iko zbog toga podsmevati. To ih je naučio Džej Ramadanovski!

Svakome ko je slušao njegove pesme, jasno mu je zašto. Svako ko ga je poznavao, još mu je jasnije. Momak iz epicentra Beograda, preokrenuo je istoriju folka. Mnogo ranije, u jednom od seoskih svadbarskih šatora, srpskoj Bakingemskoj palati, Šabanu Šauliću stavili su pozlaćenu krunu na glavu, dok su naljoskani svatovi, članovi reda vitezova od podvezice, ritualno kidali pečenje, nalivali se rakijom i vinjakom, posmatrajući krunisanje kralja srpske narodne muzike. Ruke su im bile masne, a glave krvave, jer ko se nije od prisutnih, mazeći flašom svoje naborano čelo, prepoznao u Šabanovom narodnjačkom klasiku „S namerom dođoh u veliki grad...”

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada se dogodio veliki prasak jugoslovenskog rokenrola, već je stasala generacija dece čije je roditelje Maršal silom oterao u grad, da šljakaju tešku industriju i veru se uz zgrade po musavim predgrađima, ali ta deca nikada nisu zaboravila krave, pašnjake i selendre u koje su odlazila leti na raspuste.

Ako je Goran Bregović pripadao toj klasi, koja je jednom nogom marširala rokerskim asfaltom, a drugom gazila po balezi, svestan da taj urbano-seljački sloj stanovništva traži novog mesiju u mladom, dugokosom Sarajliji, tvorcu pastirskog roka, Šaban Šaulić, Sinan Sakić, Ljuba Aličić i čitava plejada narodnjačkih grla na liniji Šabac–Loznica, ostala je dosledna šatorskoj i vašarskoj ideologiji, odupirući se rokenrol zvuku.

Ako su Sinan i Ljuba ostali autistični stanovnici šatorskih enklava, Sinan sa onoga, a Ljuba sa ovoga sveta, postavši s vremenom poslednji otpadnici postpanka, muzičkog pravca koji je prerastao narodnjački treš zaliven melodijama orijenta, Džej Ramadanovski imao je drugačiji put. Počeo je da odmah igra na domaćem terenu, usred balkanske metropole, stvarajući nova pravila! Po svom opusu, najsličniji je Tomi Zdravkoviću. Naime, obojica su tako brzo i ludo živeli, da se činilo da jedva čekaju da odu sa ovoga sveta. Gde si toliko žurio, Džej?

Ali, dok je Toma iz rodnog Aleksinca žudio da se nekako dočepa velikog grada, zatim da ga šarmira i konačno osvoji, dok ga je sve vreme izdavao egzotični južnjački akcenat, Džej je katapultiran u narodnjačkog superstara kao antizvezda, koji je iskrenošću do bola, razgolitio ne samo svoj život, već i svih ostalih. U njegovim manama i porocima, svako je pronašao po deo sebe, jer, dok su ga slušali kako peva i kako brblja, svako je u ogledalu prepoznao svoj odraz. Nimalo savršen, nimalo bezgrešan!

Komеntari35
3b534
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ne_tako
Globalizacija kao zamisao je ovim pokazala svoju svrhu. Najintilegentniji i najsposbniji se koncentrisu na mestima gde je bogatstvo vec ranije stvoreno, Najsiromasniji migranti takodje odlaze na mesta koncentracije novca i udobnosti cekajuci svoju sansu da iskoce iz svoje okoline radeci najteze poslove koje niko nece. Oni srednji, neaktivni, zadoivoljni sto su zivi, ostaju gde jesu ne mrdaju i zatvaruju se u svoje male kapsule kako bi bili bolji od prvog suseda i time se zadovoljavaju
ne_tako
@tim FOLK-ROK je izmisljotina iz kafana sa Ibarske Magistrale u ranim 80-ti kada se tamo islo da bi se oslusnuo taj melos ako je to melos. U Zelezniku je bila rampa preko koje narodnjaci nisu ni pokusavali da predju u grad i pokasuju da prodaju svoje umece. A onda se neko setio da poseljaci narod pa je poceo da forsira takvu muziku koja je dobijala vremenom sve gori i gori oblik. A danas je u Metropoli main stream! Kada smotako nadrljali ?
Tomislav
Volim pesme Dzeja ali ovog puta fasciniran sam tekstom kako je napisan. Imam utisak kao da gledam visedimenzionalnu sliku. Promenite malo ugao gledanja vidite jedno, iz nekog drugog ugla jos nesto i tako do kraja teksta pa mi bude krivo sto je kraj i krenem opet da ga citam. Hvala gospodine Apostolovski!
Pavle
Dzej je bio i ostao isti: i kad je kao jako mlad, iz zezanja pevao za raju u vozdovackom tramvaju ( a imao sam srecu da to cujem) i posle kad je postao zvezda. Za razliku od Bregovica i nekih drugih, kojima se ljudi ovde hvale, iz meni nedokucivih razloga. Hvala na objavi, prethodni vrlo slican ovom niste, iz meni zaista nedokucivih razloga.
Јован Петровић
Је ли то аутор себе похвалио тиме што је био на тајкунској јахти на ,,партију”?
kuca sa bazenom na Santoriniju!
@Jovan Petrovic : Ne vjerujem da se Aleksandar time pohvalio. Pohvalio bi se da je iznajmio stan u kuci sa bazenom na famoznom grckom ostrvu Santorini, odakle puca pogled na siroko more modre boje sa usidrenim kruzerima. I ja bih se u tom slucaju pohvalio. A, ko ne bi? Santorini, najljepse ostrvo na svijetu! Pogledajte ga i «parite oci" na muzickom «clipu». /YouTube Zdravko Colic - Zar se nismo shvatili (Official Video 2014) HD/. Vjerujte mi, garantovano zaboravimo na postojanje korone! (Dj.Te.)

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja