Džej Ramadanovski nikada se nije prilagodio, ušavši kao jedan od kraljeva narodne muzike, u glavne tokove novca, medija i šoubiznisa. Nije postao mediokritet, niti je posedovao viši stepen adaptibilnosti i moralnu amorfnost, već je trčao tragom svojih pesama i glasa koji su isuviše vredni da bi ostali zarobljeni u dorćolskim kafićima, ili među sitnim prevarantima, šibicarima i šanerima, toj vladajućoj kasti donjeg Dorćola, severno od tramvajskih šina.

Sećam ga se kako je na žurki, na jahti jednog od tajkuna, na gornjoj palubi, pevao iz džakuzija. Za svakoga drugog prizor bi bio krajnje ponižavajući, ali glas koji se čuo, utišao je polupijane zvanice, sve same vlasnike Srbije, po azbučnom redu. Pevajući jednu od svojih balada, „Od ljubavi do mržnje” nezaboravnim, promuklim vokalom koji kao da je dolazio iz starih, romskih čergi koje putuju u krug i nikada se ne zaustavljaju, Džej je pokazao da je i u kupaćim gaćama, nasapunjan, on taj koji je car među tranzicionim plemstvom. Šta je znao Džej? Da će ga i poslednji pripadnik takozvane društvene elite, pozvati kad ženi sina. Želeće da mu se na svadbi peva klasika!

To je jedini put kada sam ga izbliza slušao. Moguće je da je vlasnik jahte želeo da demonstrira ostalima svoju društvenu i finansijsku moć tako što je kralja, umesto na binu, stavio u kadu sa više brzina. Moguće je da je hteo da ga ismeje, ali Džej nikada nije ni skrivao ko je on. Dete ulice sa dosijeom delinkventa, odrastao u barakama i popravnom domu, bio je isti na gornjoj palubi tajkunske jahte, kao i pred desetinama hiljada gledalaca na koncertu ili u zadimljenoj prčvari, u kojoj čeka na red za gurmansku pljeskavicu.

Nizak i ćelav, danguba i gubitnik sa ulice, imao je boju glasa između Frenka Sinatre, Džejmsa Brauna i Šabana Bajramovića, u zavisnosti od količine viskija s ledom koji bi sasuo u sebe. Posle duplog čivasa, podsećao je na Sinatru. Posle boce na Džejmsa, posle dve, na Šabana. Marina Tucaković odmah je prepoznala omalenog Roma, koji je pevušio za sebe, ne za nju. Pevajući često balade napisane za ženske vokale, Džej je ubedio Srbe da je muški plakati i da ih niko zbog toga neće smatrati devojčicama.

Njegove pesme u kafani naručivali su akademici i krimosi, vernici i bezbožnici, intelektualke i sponzoruše, oni sa 100.000 evra po džepovima i oni – bez cvonjka u džepu. Kao što su naricali dok su ga slušali, spajajući stolove u jedinstveni klub izgubljenih duša, zaboravljajući uz njegove refrene svoje socijalno poreklo, ideologiju, bogatstvo i siromaštvo, tako je i danas, prve nedelje bez Džeja. I preksinoć, pošto je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, mada bi Džeju bilo svejedno, mogli su da ga zakopaju bilo gde, održao je poslednji koncert sa onoga sveta za Dorćolce. I muškarci i žene ridali su kao strine, ne plašeći se da će im se iko zbog toga podsmevati. To ih je naučio Džej Ramadanovski!

Svakome ko je slušao njegove pesme, jasno mu je zašto. Svako ko ga je poznavao, još mu je jasnije. Momak iz epicentra Beograda, preokrenuo je istoriju folka. Mnogo ranije, u jednom od seoskih svadbarskih šatora, srpskoj Bakingemskoj palati, Šabanu Šauliću stavili su pozlaćenu krunu na glavu, dok su naljoskani svatovi, članovi reda vitezova od podvezice, ritualno kidali pečenje, nalivali se rakijom i vinjakom, posmatrajući krunisanje kralja srpske narodne muzike. Ruke su im bile masne, a glave krvave, jer ko se nije od prisutnih, mazeći flašom svoje naborano čelo, prepoznao u Šabanovom narodnjačkom klasiku „S namerom dođoh u veliki grad...”

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada se dogodio veliki prasak jugoslovenskog rokenrola, već je stasala generacija dece čije je roditelje Maršal silom oterao u grad, da šljakaju tešku industriju i veru se uz zgrade po musavim predgrađima, ali ta deca nikada nisu zaboravila krave, pašnjake i selendre u koje su odlazila leti na raspuste.

Ako je Goran Bregović pripadao toj klasi, koja je jednom nogom marširala rokerskim asfaltom, a drugom gazila po balezi, svestan da taj urbano-seljački sloj stanovništva traži novog mesiju u mladom, dugokosom Sarajliji, tvorcu pastirskog roka, Šaban Šaulić, Sinan Sakić, Ljuba Aličić i čitava plejada narodnjačkih grla na liniji Šabac–Loznica, ostala je dosledna šatorskoj i vašarskoj ideologiji, odupirući se rokenrol zvuku.

Ako su Sinan i Ljuba ostali autistični stanovnici šatorskih enklava, Sinan sa onoga, a Ljuba sa ovoga sveta, postavši s vremenom poslednji otpadnici postpanka, muzičkog pravca koji je prerastao narodnjački treš zaliven melodijama orijenta, Džej Ramadanovski imao je drugačiji put. Počeo je da odmah igra na domaćem terenu, usred balkanske metropole, stvarajući nova pravila! Po svom opusu, najsličniji je Tomi Zdravkoviću. Naime, obojica su tako brzo i ludo živeli, da se činilo da jedva čekaju da odu sa ovoga sveta. Gde si toliko žurio, Džej?

Ali, dok je Toma iz rodnog Aleksinca žudio da se nekako dočepa velikog grada, zatim da ga šarmira i konačno osvoji, dok ga je sve vreme izdavao egzotični južnjački akcenat, Džej je katapultiran u narodnjačkog superstara kao antizvezda, koji je iskrenošću do bola, razgolitio ne samo svoj život, već i svih ostalih. U njegovim manama i porocima, svako je pronašao po deo sebe, jer, dok su ga slušali kako peva i kako brblja, svako je u ogledalu prepoznao svoj odraz. Nimalo savršen, nimalo bezgrešan!