sreda, 03.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 16.12.2020. u 20:15 Gordana Popović
NOVA NORMALNOST: Nina Živančević, pesnikinja

Ovo nije normalnost već nova realnost

Stav prema virusu mi je isti kao stav junaka u Bergmanovom filmu „Sedmi pečat”, gde smrt igra sa svima šah – pa ko pobedi
Нина Живанчевић (Фото лична архива)

Mnogi se slažu da je u okolnostima u kojima živimo već mesecima, u takozvanoj novoj normalnosti (izraz koji mnoge iritira), najviše pogođena kultura. Otkazivanje ili odlaganje mnogih manifestacija i nemogućnost da se nastupa pred brojnijom publikom, ukratko kultura na kašičicu, navela je mnoge da se javno zapitaju da li je boravak u pozorišpnoj ili koncertnoj dvorani opasniji od boravka u javnom prevozu, supermarketu ili kafani. Da ne govorimo i o opštijim pitanjima – osećanju da nam je neko ukrao život, oteo slobodu, dok u nedostatku jasnih činjenica cvetaju teorije zavere... U seriji razgovora prenosimo šta o svemu ovome kažu umetnici i poslenici kulture.

Ja sam dete ekspresionizma, nisam za eufemizme i netačnosti – ako je nešto naša nova realnost, kao što je postojao period velikih ratova ili kuge, nazvala bih taj period „našom novom realnošću”, ali ne i normalnošću, kaže Nina Živančević, pesnikinja koja živi i radi u Parizu. Od pre nekoliko decenija, dodaje ona, ljudi u politici i kulturi, naravno, počeli su da stavljaju stvari pod tepih i da nešto nenormalno nazivaju „novom normalnošću”.

Priznaje da se svih ovih meseci oseća kao u koncentracionom logoru, a njeno lice s maskom na kojoj je nacrtala žutu zvezdu figurira u numeričkoj antologiji „Vremena molim”, koju je objavila umetnička grupa „10:10”.

– Moj osnovni zadatak i „uloga” humaniste sastoji se od odmeravanja svih stvari i stavljanja svih situacija u određenu perspektivu tako da mi se čini neukusnim da razmišljam o svom profesionalnom životu dok oko mene ljudi padaju mrtvi kao muve. Upravo mi je izašla dvojezična knjige poezije u Parizu, „Zapisi na rolšuama”, ali za razliku od prethodnih knjiga, ovog puta bilo mi je tužno da gledam inače izvanredne korice koje je uradila velika umetnica An van der Linden. Ona je bila gost Srbije i beogradskog Grafičkog kolektiva pre dve-tri godine. Digitalno izdanje knjige odmah sam učinila dostupnim svim našim i francuskim čitaocima na portalu „Balkanskog književnog glasnika”, a prevod na francuski smo radili u „šest ruku”, Harita Vibrands, moj partner Pjer Mereškovski i ja.

Pesnikinja u antologiji„Vremena molim” (Foto: Pjer Mereškovski)

Ipak, sve to je nije sprečilo da u septembru dođe u Beograd i da promoviše jednu drugu knjigu (a istim povodom dolazila je i u martu mesecu, neposredno pre zatvaranja).

– U Beogradu sam promovisala knjigu prevedene poezije Žan-Pjera Faja, a da su granice otvorene, vratila bih se ponovo u Beograd. Stav prema virusu mi je isti kao stav junaka u Bergmanovom filmu „Sedmi pečat”, gde smrt igra sa svima šah, pa ko pobedi – kaže odlučno.

O tome kako je prošla kultura u Francuskoj i o negodovanju koje izaziva činjenica da knjižare ostaju zatvorene, pesnikinja kaže:

– Ovde ljude, obične građane veoma iritira tzv. dupli standard ili dvostruki pristup svakodnevici: jedan deo stanovništva mora da ide na posao, u obrazovne ustanove na primer, dok drugi deo, knjižari u njihovim knjižarama, ne smeju da se oglase. Ako omladina već pohađa nastavu i fizički u školi, a i virtuelno, zar nije najnormalnije da svi mogu da kupe knjige i udžbenike u knjižari? Ili da proširim metaforu: Zašto da jedni jedu kolače, a drugi da nemaju ni pekaru otvorenu da kupe hleb? Ili, ako smo već svi gladni i nasilno postimo, ružno je da neko kaže: „Ovi gladuju jer su doboko religiozni i poste, a predstavljaju nam se kao levičari i tamo neki marksisti.” Evo sad sam vam lepo predstavila perverzni narativ naše francuske svakodnevice!

Niko ne razume, dodaje Nina Živančević, kako je došlo do određenih vladinih odluka o zatvaranju male trgovine, ali svi se slažu da će posledice po ekonomiju zemlje biti katastrofalne. Međutim, prema njenim rečima, ohrabrujuće je to što se konačno vidi pravi stav i uloga određenih kulturnih institucija.

– Muzeji poput Bobura i fondacije „Luj Viton” stavili su svoje kolekcije na virtuelni i digitalni uvid publici, Teatar de la Vil nam je omogućio da gledamo neke od predstava s njihovog redovnog repertoara potpuno besplatno, i to je dobro. Plemenit pokušaj da nam se putem umetničkih događaja u život unesu boje, vazduh i bezbrižnost, u epohi koja je za sve zagušljiva. Međutim, ovde sada mnogi ljudi nisu u stanju da pod ovakvim psihološkim stresom pod kojim živimo prate pomenute kulturne događaje. Pozorište nije samo gledanje određenog dramskog komada i teško može da ga zameni gledanje predstave na ekranu. Pozorište je aktivno učešće publike, komentar i participacija, posebna odeća i priprema za taj događaj, razmena pokreta i pogleda publike u teatru i tako dalje – podseća Nina Živančević.

Osim što se sve vreme oseća kao u logoru, kako još doživljava sve ovo: zatvaranje, loše vesti, nedovoljnu informisanost, neizvesnost, raznorazne teorije zavere...

– Hajde da zažmurimo i da zamislimo kako jedan pesnik, humanista kao što sebi laskam da jesam, može da se oseti u ovoj nezavidnoj situaciji. Često mi se čini da se osećam loše ne zato što sam nedovoljno, već previše informisana, a to delimično zahvaljujući mom sinu, doktoru biologije pri važnoj državnoj instituciji koji me svakodnevno obaveštava o „razvoju situacije”. Ako sam dobro shvatila, sve ono što se oko nas događa je kao neka snežna lopta koja se otkotrljala niz padinu. Više nije ni važno ko je, zašto i kako bacio tu loptu – svima nam je samo stalo do toga da se ona zaustavi. Tu će nam strpljenje zaista pomoći i vera u istoriju, da, baš u nju, na koju smo, posle epohe Hegela, nekako namerno zaboravili. Kako su se velike epidemije stišavale u prošlosti? Možda ne i kupovinom neke preskupe, a malo efikasne vakcine, već prirodno, postepenim sticanjem globalnog imuniteta stanovništva, što može da potraje i duži niz godina, ali bolest će prestati, sigurna sam. Evo i mene ovde, a svi moji prapradedovi i čukunbabe su pomrli od tuberkuloze i slično – zaključuje Nina Živančević.

Komеntari0
83834
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja