Sudeći po otkriću Nataše Todorović, izreka „preko preče – naokolo bliže”, ako se shvati doslovno, ne važi u svemiru. Ova naučna saradnica na Astronomskoj opservatoriji u Beogradu, u saradnji sa Amerikancem Aronom Rozengrinom i kineskim studentom Di Vuom, pronašla je svojevrsne „svemirske auto-puteve” u kosmosu. Asteroidi, komete ali i letelice koji se nađu na ovim rutama, mogu da do spoljnih granica Sunčevog sistema na relaciji Jupiter–Neptun stignu za vreme koje se meri decenijama. Ako pak nebeska tela idu „naokolo”, to jest mimo ovih koridora, za izlazak iz Sunčevog sistema su im potrebne stotine hiljada ili čak stotine miliona godina.
Članak o ovom otkriću s Astronomske opservatorije u Beogradu nedavno je objavljen u prestižnom naučnom časopisu „Science Advances”. Osim što je već doživeo zavidnih 30.000 čitanja, fotografija iz rada je odabrana i za naslovnu stranu te publikacije, koju izdaje Američka asocijacija za naučni napredak.
Za „Politiku”, Nataša Todorović kaže da je do otkrića došla još 2017. a da su ga nedavno Rozengrin i Vu potvrdili na osnovu njenih nalaza. Prema njenim rečima, svemirski auto-putevi nastaju gravitacionom interakcijom nebeskih tela. Reč je o površinama koje se prostiru u raznim pravcima jer ih emituju planete, zvezde i sateliti. Zato je njihova glavna odlika mnogostrukost, kako bi i glasio doslovni stručni prevod engleskog naziva „manifolds”.
Budući da ova reč znači i „cevovod”, ovi „auto-putevi” se mogu posmatrati i kao sistemi cevi koji usmeravaju svako nebesko telo koje stupi na njih. Poput voza koji sledi šine, tako i asteroidi i komete slede ove vasionske rute ako se nađu na njima, pri čemu ih usmerava gravitacija. Naravno, ova „železnička” analogija služi samo kao ilustracija, budući da su gravitacioni koridori nevidljivi i teško uočljivi zbog haosa u Sunčevom sistemu.
Grafički prikaz otkrića je osvanuo na naslovnoj strani časopisa „Science Advances”.
„Sunčev sistem je ekstremno složen i kretanje nebeskih tela u njemu nije matematički rešeno. Za planete znamo da se kreću po svojim putanjama, ali ako bismo neki asteroid ili kometu ’ubacili’ u Sunčev sistem, u nekim oblastima ne bismo mogli da izračunamo kuda bi se kretao, jer bi kretanje bilo haotično. Sada su unutar tog ogromnog haosa identifikovane ove rute. Istraživanje je u celosti nastalo kao simulacija, uz pomoć matematičkih modela i softvera koji simuliraju Sunčev sistem i haos u njemu. Uneli smo u program ’izmišljene’ asteroide i pratili simulaciju njihovog kretanja u oblasti između asteroidnog prstena i Neptuna u periodu od sto godina. Tako smo ustanovili da postoje ove rute, kojima asteroidi ’izlete’ iz Sunčevog sistema već za deset godina, što je ranije bilo nemoguće. Slikali smo i pojedine komete na ovim koridorima čime je potvrđeno njihovo kretanje na njima. Ovo je još nov rezultat i možda je previše smelo reći da može da se predvidi svako kretanje, ali svakako više znamo o svemu ovome”, navodi Nataša Todorović.
Otkriće je odjeknulo i u međunarodnoj javnosti, koja već postavlja pitanje šta bi se desilo ako se, umesto asteroida ili kometa, na ove auto-puteve postave letelice? Drugim rečima, da li bi u budućnosti gravitacioni koridori mogli da posluže kao svemirske prečice za kosmonaute? Odgovor je, hipotetički, potvrdan. Ukoliko bi se utvrdilo da slične rute vode od Zemlje do Meseca ili Marsa, to bi svakako uštedelo vreme budućim letelicama na putu ka našem najbližem prirodnom satelitu ili „crvenoj planeti”.
Imajući na umu ambicije o razvoju međuplanetarnog turizma, možda nije daleko dan kada će se kosmički turisti koji se upute na Mesec, po ulasku u spejs šatl na Zemlji, reći šefu posade: „Majstore, žurim, vozi preko auto-puta!.”
