Ovako počinje Sveto Jevanđelje po Jovanu pa nastavlja „I riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ”. Ovo i vernicima i ateistima govori o snazi reči i o tome da je pravilno definisanje nekog pojma u osnovi njegovog razumevanja i poruke koju onaj ko reč izgovara upućuje slušaocima ili čitaocima.
Upravo toga sam se setio kada sam ovih dana šetao Adom Ciganlijom. Ispred mene se ukazala karakteristična zgrada na kojoj velikim slovima piše „Veslački savez Srbije”, a odmah ispod na engleskom „Srpski veslački savez”. Ne mnogo zainteresovan čovek neće obratiti pažnju na to. Činiće mu se da je to isto. Ali da li je?
Ako je to isto zašto je posle ulaska Srbije u komunističku Jugoslaviju skoro sve što je imalo pridev srpski promenjeno u „Srbije”. Kada je daleke 1876. godine na inicijativu dr Vladana Đorđevića, inače Cincara, stvoren prethodnik Crvenog krsta on se zvao „Srpsko društvo Crvenog krsta”. Posle stvaranja Kraljevine SHS društvo je preimenovano u „Društvo Crvenog krsta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”. Ali je suština ostala ista. Iz toga naziva se vidi da Crveni krst pripada: Srbima, Hrvatima i Slovencima. Stoga je bilo logično da se posle raspada, poslednje federalne zajednice u kojoj je Srbija bila, Crveni krst ponovo nazove „Srpsko društvo Crvenog krsta”. Ali onome ko je imao dominantnu poziciju je pridev srpski očigledno smetao. Stoga je naziv promenjen u Crveni krst Srbije, dakle pripada državi a ne njenom narodu. Odnosno pripada nacionalno neodređenoj populaciji. A ona može biti srpska. Ali može biti i ne srpska. Ako u njoj recimo Albanci postanu većina ili se recimo etničke proporcije toliko izmene pa nijedna etnička grupa nije većina, odnosno gde su svi manjina. Nije redak slučaj da se država služi čak imenom druge nacije, a da dominantna nacionalna ili verska grupa u toj državi sa imenom nema nikakve veze.
Tako je npr. posle osvajanja dela Vizantije od strane muslimanskih Seldžuka na njenom tlu formiran sultanat Rum, to jest Rimski sultanat. Dakle osvajači muslimani Seldžuci su zadržali ime države koju su pokorili, jer Vizantinci su sebe doživljavali kao Romeje, odnosno Rimljane.
Isto se desilo sa skoro svim institucijama koje su Srbi stvorili za sebe. Ali su prednosti tih institucija podjednako koristili i ne Srbi koji su živeli u Srbiji. Tako su Srpske državne železnice u SFRJ preimenovane u Jugoslovenske železnice. Potpuno prirodno kao svuda u svetu. Dakle to su železnice koje pripadaju Jugoslovenima. Ni komunistima nije smetalo što taj naziv u sebe ne uključuje: Albance, Mađare, Turke.... Jer u osnovi Jugoslavije leže Južni Sloveni, a zna se da ove manjine nisu Sloveni. Dakle, bilo bi sasvim logično da se Jugoslovenske železnice posle obnove nezavisne Srbije 2006. ponovo nazovu onako kako treba „Srpske državne železnice”. Ali je vlastima, pojam srpski koji se jasno vezuje za naciju, zasmetao pa su železnicu nazvali „Železnice Srbije”.
Isto je sa skoro svim nazivima: Srbija šume, Fudbalski savez Srbije, Rukometni savez Srbije... Samo su SANU i Srpsko lekarsko društvo zadržali stare nazive u kojima postoji jasni prisvojni pridev srpski. A bilo je ogromnih pritisaka da se i ova dva naziva promene. Srpsko lekarsko društvo je odolelo, ali SANU nije. Ona je za razliku od Srpske kraljevske akademije za utehu ipak ostala srpska. Neko će reći nema kralja! Pa šta? Istina je da su tada ti monarsi stvarali srpsku državu na čelu srpskog naroda i manjina koji su zajedno sa Srbima prihvatali ideju Srba da im nacionalna država treba. I već zbog te uloge trebalo bi akademiji vratiti to ime.
Na primedbu da nema kralja kažem, nema ni knjaza pa je bez obzira na to kragujevačko narodno pozorište vratilo stari naziv „Knjaževsko srpski teatar”. Onako kako ga je imenovao knjaz Miloš. Zašto to ne bi uradilo i Narodno pozorište u Beogradu. Evo moram da kažem mesto u kome se nalazi, jer kako da se zna da li se radi o niškom ili beogradskom. A kada se uđe u njegov hol sa ulice, na zidu, sa desne strane, stoji lepa mermerna ploča pisana pred Vukovskim pismom. Na njoj piše da je knez Mihajlo dao novac da se pozorište izgradi. Jasno naglašavajući „srpsko” narodno pozorište. Ja ne mogu da razumem ko ima pravo da menja oporuku donatora?
Oni koji su izbacivali pridev srpski misle da će npr. umilostiviti narodne poslanike Albance da budu lojalni Srbiji, grdno se varaju. Ti ljudi su protiv Srbije. Jedan od njih je rekao da mu smeta nazivanje skupštine srpskom. Pre neku godinu „Politika” je u rubrici „Među nama” objavila pismo čitaoca koji kaže da ime Srbija vređa nacionalne manjine i da bi ga trebalo ukinuti. I državu drugačije imenovati. Dakle cilj je da nestane Srbija. „Predsednik Albanskog nacionalnog veća sa sedištem u Bujanovcu izjavio je da je njegov predsednik Edi Rama, i da ga ne interesuje to što na svim dokumentima piše da živi u Republici Srbiji.” Tu se vidi koliko je država pogrešila što je iz pasoša izbacila pojam „srpsko državljanstvo”. Zato što ni državljanstvo Srbije ne zadovoljava ove ljude. Oni bi da se Preševo nađe u Albaniji.
Profesor univerziteta, osnivačnaučne discipline Politikologija religije
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
