Teško je naći dete koje u određenoj životnoj situaciji nije pomislilo da suštinski ne poznaje svoje roditelje, ostajući zatečeno time koliko života i čežnje za radošću ima u tim bićima koja je ono često doživljavalo jednodimenzionalno, samo kroz određenu ulogu. Upravo o tome pripoveda italijanski pisac Đanriko Karofiljo u svom romanu „Tri sata ujutru”, koji se nedavno pojavio i pred našim čitaocima u izdanju „Klija” u prevodu Ane Marković.

Izvanredna priča o tome kako se otac i sin istinski upoznaju tek kad se nađu u neobičnoj situaciji da u stranom gradu, u ovom slučaju reč je o Marselju u Francuskoj, zbog sinovljeve bolesti, odnosno terapije koja treba da pokaže da li je ozdravio, moraju da ostanu budni dva dana. Da ne bi zaspali, oni ta dva dana i dve noći provode u skitanju gradom i razgovoru. Tako Antonio, sa nepunih 18 godina, koji je do tada u ovom profesoru matematike zapažao samo nevešte pokušaje da odgovori na stereotip oca, otkriva slojevitost ličnosti, njegovu duhovitost, širinu i neugaslu životnu radost.

I dok, osamdesetih godina prošlog veka, šetajući predgrađem Marselja u potrazi za džez klubom, prolaze pored dvorišta punih korova i otpadaka i zapečaćenih sablasnih kuća, oni počinju čaroliju međusobnog upoznavanja. Otac priča o mladosti, pa i o veoma intimnim stvarima. A kada u džez klubu izađe na binu, prihvatajući poziv da neko iz publike sedne za klavir, i počne  sa orkestrom da svira „So what” Majlsa Dejvisa, čitamo Antonijeve misli:„Ne bih to priznao čak ni samom sebi, ali bio sam ponosan na njega i poželeo sam da kažem svima da je visok, mršav čovek, otmenog izgleda, koji sedi za klavirom i deluje mnogo mlađe od svoje pedeset jedne godine, moj otac.”

Đanriko Karofiljo, bivši zamenik tužioca za organizovani kriminal Tužilaštva u Bariju, objavio je do sada više od 20 knjiga koje su u Italiji doživele velike tiraže i izuzetnu čitanost. U intervjuu za naš list proletos, koji je uradila prevodilac knjige Ana Marković, rekao je da je često nostalgičan kad je reč o poslu zamenika tužioca, da mu se dopadao taj posao, da ga je obavljao u jednom važnom trenutku u njegovoj regiji i da voli da veruje da je uradio nešto korisno. Međutim, nijedan posao, po njemu, ne može da se radi ceo život i smatra da je pravilno postupio što je u jednom trenutku odlučio da ode.

Njegov debitantski roman „Nevoljni svedok” objavljen je 2002. godine, a 2005. je preveden na engleski jezik i adaptiran za istoimenu popularnu TV seriju u Italiji. Od 2003. do danas dobio je 16 književnih nagrada. Ipak, „Tri sata ujutru”, uzbudljiva priča o duhovnom sazrevanju, njegov je najlepši roman,.

„Do pre dva dana nisam poznavao svog oca”, kaže junak ovog romana Antonio poznanici koju su njegov otac i on upoznali u Marselju. To je „balikwas”, kaže mu ona, objašnjavajući da je to reč tagalog jezika, glavnog na Filipinima, koju je teško prevesti, ali koja znači nešto poput: baciti se neočekivano u neku drugu situaciju i iznenaditi se, promeniti sopstvenu tačku gledišta, videti stvari za koje smo verovali da ih poznajemo na neki drugi način.

Posle ove dvodnevne avanture, otac kaže sinu: „Već godinama mislim kako sam previše star. Što je glupa misao, ali sam to shvatio tek u ova dva dana”. A kada se vrate u Italiju i kada ga otac ostavi ispred zgrade u kojoj Antonio živi s majkom posle razvoda roditelja, sin je znao šta treba da uradi: „Spustio sam kofer na zemlju i zagrlio oca; poslednji put kad sam to uradio imao sam devet godina. Mirisao je na kolonjsku vodu i cigarete. Miris muškarca iz nekih prošlih vremena.”