Da nije bilo „Politike”, jedan dragoceni primerak srpskog nacionalnog blaga ne bi danas bio u Beogradu, već bi verovatno osvanuo na polici nekog nemačkog kolekcionara antikviteta. Reč je o Prizrenskom rukopisu Dušanovog zakonika iz 16. veka, verovatno najpotpunijem prepisu najznačajnijeg srpskog srednjovekovnog pravnog dokumenta. Zahvaljujući našem listu, rukopis koji je u toku Prvog svetskog rata misteriozno nestao iz Srbije, vraćen je 1934. godine u Beograd, i to iz Nemačke gde je ponuđen na prodaju u – jednoj tamošnjoj knjižari.
Zasluge za to pripadaju Lazaru Liliću, tadašnjem novinaru naše kuće. Sve je počelo njegovim člankom u „Politici” 12. novembra 1933. godine u čijem je naslovu obelodanjeno epohalno otkriće: „U Lajpcigu se prodaje ukradeni rukopis Dušanovog zakonika”. Lilić je u tekstu naveo da je ovaj prepis, o kojem se dve decenije nije ništa znalo, naprasno ponudila lajpciška knjižara Gustava Foka po ceni od 3.500 maraka. Ponuda za kupovinu je iz te knjižare, pisao je autor, upućena i Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Pozivajući se na izjavu istraživača Dušanovog zakonika, profesora prava Aleksandra Solovjeva, koji je izrazio uverenje u verodostojnost prepisa, Lilić je, pak, izneo stav da naša država ne treba da kupuje rukopis, već da ga zahteva nazad kao kulturno blago ukradeno u ratu. Uz opasku da „rat nije samo od znanih ljudi stvarao neznane junake sa spomenicima nego je i znanim spomenicima utirao svaki trag”, on je kazao da bi bilo čudo da naša država „otkupljuje sopstvenu stvar za skupe pare”.
Posle „pojmljivog interesovanja” javnosti za ceo slučaj, naš list je već 14. novembra objavio napis čiji naslov svedoči da je došlo do pomaka. U tekstu „Dušanov zakonik je predat na čuvanje krivičnoj policiji u Frankfurtu na Majni”, upravnik Univerzitetske biblioteke u Beogradu Uroš Džonić je obelodanio nove detalje. Ispostavilo se da se rukopis zapravo nalazi u Frankfurtu na Majni, u knjižari Jozefa Bera, a da je knjižara Gustava Foka u Lajpcigu samo posrednik za prodaju jer je njen upravnik dr Leo Jolovic zaista ponudio beogradskoj Univerzitetskoj biblioteci da ga kupi od Bera. Ali, nakon Lilićevog teksta, Jolovic je bio načisto da je reč o autentičnom, ukradenom prepisu, pa je o tome obavestio knjižaru Jozefa Bera, koja je predala dokument na čuvanje policiji u Frankfurtu na Majni „dok se stvar ne raspravi”.
Članak Lazara Lilića od 12. novembra 1933.
A stvar je raspravljena 9. februara 1934, ponovo u „Politici”, u članku kojim je obelodanjen epilog („Dušanov zakonik donesen je u Beograd”), ali i raspetljana cela priča od nestanka do nalaženja prepisa. Naime, u Prvom svetskom ratu, rukopis je s drugom vrednom arhivskom građom iz Beograda, trebalo da bude prugom premešten u Kragujevac. Ali, zbog „ratne pometnje”, železnička kompozicija nije mogla da stigne do tamo, pa je prebačena na sporedni kolosek gde je ostala „neko vreme”. Po nemačkom zauzimanju Kragujevca, vagon s vrednom građom i prepisom se – zapalio. Spazivši to, izvesni fon Vilkens, nemački oficir, naredio je da se požar ugasi. Sprečivši da građa izgori, zadržao je zapečaćenu kasetu s prepisom kao uspomenu, ne sluteći kakvog se blaga dokopao.
„Tako je Prizrenski prepis Dušanovog zakonika počeo da ide zajedno sa svojim neobičnim gospodarom kroz sve peripetije Svetskoga rata”, izvestila je „Politika”.
Posle rata, fon Vilkens je, pritisnut nemaštinom, počeo da rasprodaje porodične dragocenosti, da bi na tavanu pronašao i zaboravljeni rukopis, o čijem značaju ništa nije znao. Poslao ga je po izvesnoj dami u knjižaru Jozefa Bera, iščekujući da dobije neku proviziju ukoliko bude prodat. Tamo je i ostao sve do „Politikinog” otkrića, posle čega je prepis prenet u policiju, da bi ga nemačko ministarstvo spoljnih poslova poslalo svom poslanstvu u Beogradu, gde je zvanično predat srpskim vlastima.
Tu nije kraj.
Pošto je vraćen u Beograd, uprava Narodne biblioteke Srbije je iznela stav da rukopis treba da se čuva u toj ustanovi. Odlučeno je ipak da prepis „udomi” Muzej kneza Pavla, u zdanju današnjeg Predsedništva Srbije, jer je imao bolje uslove. Prava je sreća da se tako zbilo, jer ovaj dokument verovatno ne bi preživeo bombardovanje 1941. i pretvaranje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu u zgarište. Tek 1973. s izgradnjom nove zgrade NBS, rukopis je premešten u tu ustanovu, gde se čuva i danas.
Pravnik, komunista, ilegalac i diplomata
Baš kao što priča o prepisu Dušanovog zakonika nalikuje „krimiću”, tako i biografija Lazara Lilića (1910–1984) liči na triler. Ovaj Kragujevčanin završio je Pravni fakultet, a u „Politici” je počeo da radi 1928. godine. Prema navodima iz knjige „Moskovski gambit” istoričara prof. dr Aleksandra Životića, Lilić je uporedo s novinarskim stažom bio i član Komunističke partije Jugoslavije (od 1931). Zbog „ilegalnog partijskog rada” je više puta hapšen, a 1936. i osuđen na godinu dana robije. Njegov brat Stevan je kao student medicine poginuo u Španskom građanskom ratu.
U toku Drugog svetskog rata, prema Životićevim navodima, Lazar Lilić je kao ilegalac i sovjetski obaveštajac delovao u Beogradu, skrivajući se od okupatora u stanu generala Božina Hadži-Ilića. Nakon 1945. stupio je u jugoslovensku diplomatsku službu. Bio je generalni konzul u Njujorku, poslanik u Čileu, Libanu i Siriji i ambasador u Danskoj i Venecueli.
