utorak, 09.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 30.12.2020. u 16:08 Aleksandra Mijalković
NE SAMO O POSLU: Vladimir Terzin

Srpski „doktor Dulitl”

Beogradski veterinar, ali i autor dve zbirke pesama, otkriva koliko je u njegovom poslu i životu važna psihologija: pomaže mu da uspešno leči četvoronožne pacijente, ali i da razume i uteši vlasnike kućnih ljubimaca
Пацијент је оздравио и повратио апетит (Фотографије лична архива)

Ispred staklenih vrata u prizemlju jednog beogradskog solitera svakog dana se mogu videti četvoronožni, a ponekad i dvonožni žitelji velegrada kako strpljivo čekaju da ih unutra pregledaju i odrede im terapiju. Prizor ponekad podseća na scene iz knjiga ili filmova o čuvenom doktoru Dulitlu, veterinaru koji „priča” sa životinjama, jedino što ispred ove naše ordinacije nema žirafa, lavova, medveda, konja, svinja, pataka, sova i nekih drugih još egzotičnijih primeraka faune.

Doduše, i takve je lečio dr Vlada Terzin, ali na drugim mestima, u drugo vreme. Sada se zajedno sa suprugom Draganom posvetio uglavnom uobičajenim kućnim ljubimcima – macama, kucama, kunićima, papagajima.

– Još kao mali bio sam poznat po tome što sam sakupljao životinje i držao po džepovima gusenice, pauke i druge insekte. U svakom tom malom životu osećao sam nešto lepo. Naučio sam da ljubav prema životinjama oplemenjuje i čini čoveka osetljivijim na druge ljude i na prirodu. Kasnije sam, kao veterinar, imao prilike da radim sa skoro svim vrstama životinja. Na početku prakse sam nekoliko meseci radio u zoološkom vrtu, pa mi ni zmije, ni velike mačke (recimo tigar sa zuboboljom) nisu predstavljale problem. Čak i divlje zveri instinktivno osećaju kad želite da im pomognete. Naravno, morate dobro da poznajete psihologiju svakog tog „pacijenta” da biste znali kako da mu pristupite – kaže dr Terzin.

Ljubav na prvi miris

Baš kao i doktor Dulitl, junak devet knjiga Hjua Loftinga, naš sagovornik je bio „viđen” za medicinski fakultet, ali on je doneo drugačiju odluku.

– Svi u porodici gajili su nadu da ću nastaviti koracima deda-strica koji je diplomirao medicinu u Beču između dva svetska rata. Međutim, ja sam samo prošao pored Medicinskog fakulteta i, produživši nekoliko stotina metara niže, upisao veterinu. Uz malo negodovanja roditelja moja želja je postala stvarnost. Tog proleća je na veterini, od predviđenih 360 studenata, u prvom upisnom roku dokumenta predalo svega 74, i svi su u suštini bili strasno opredeljeni da rade taj posao. Kod mene je svakako bio takav slučaj: ljubav na prvi miris i pogled je ostala zauvek – priznaje Vladimir.

Opredelio se za veterinarsku medicinu i rad s pacijentima. Njihovo ozdravljenje je, kaže, naveća nagrada koju veterinar može da dobije, a siguran je da i oni to razumeju.

– Zanimljivo je da bolestan pas ili mačka pristaju skoro na sve kada im nije dobro i shvataju da pokušavate da im pomognete. Uvek za to navodim primer psa lutalice koji je navraćao u našu ordinaciju kada mu nije dobro, pristajao je na lečenje i sve tretmane, a nakon nekoliko dana terapije, čim mu je bilo bolje, odlazio bi i ne bi se pojavio po godinu i više. Ponovo bi došao kad bi se razboleo – priča dr Terzin.

Specijalistički rad je posvetio – krpeljima. Tih godina bilo ih je mnogo i skoro da je svaka druga životinja koja je stizala u ordinaciju imala neku od krpeljskih bolesti.

– Mapirali smo grad označavajući u kojim se delovima ove bolesti najčešće javljaju. Veliku pomoć u pisanju teze tada imao sam od svog mentora dr Nikole Popovića, ali i od svog velikog prijatelja dr Ivana Pavlovića. Kasnije sam završio i specijalizaciju za veterinarski ultrazvuk u Jugoslovenskoj školi ultrazvuka – navodi Vladimir.

Prvo zaposlenje nakon diplomiranja dobio je u PKB-u, koji je tada bio veliko i jako preduzeće, ali posao stručnog saradnika nije zadovoljavao njegove želje. Pridružio se kolegama iz Pančeva, koji su otvorili jednu od prvih privatnih veterinarskih ordinacija na području stare Jugoslavije.

Partneri u životu i profesiji

Suprugu Draganu upoznao je dok su studirali veterinu. Zbližila ih je ljubav prema životinjama.

– Oboje radimo sve. Tako je to u veterini. Vi ste za pacijenta bukvalno sve, od oftalmologa ili kardiologa do interniste i hirurga. Uvek susrećete ponešto novo ili nešto što niste imali prilike da vidite u praksi. Raduje me što se veterinarska medicina polako menja i što postoji sve više specijalnosti u našim oblastima rada, tako da se po tome polako, ali sigurno, približavamo humanoj medicini. U okvirima male prakse za kućne ljubimce to je stvarnost koju već imamo – navodi naš sagovornik.

Objašnjava da je na fakultetu učio kako da leči životinje, a kroz praksu kako da im priđe, da ih opusti i neke neprijatne procedure pregleda učini im lagodnijim. Naravno, i sam veterinar bi trebalo bez straha i s empatijom da pristupi pacijentu.

– Životinja oseća strah pa se tako i sama uplaši, iz toga se rađa odbrambena agresija, onda ona može ozbiljno da vas povredi. Veterinar mora da bude koncentrisan i dovoljno stručan da brzo proceni kakvog pacijenta ima pred sobom i kakav on problem ima. Životinje dobro osećaju i tumače naša osećanja. Ako ste otvoreni prema njima, u velikom broju slučajeva nećete imati problema – tvrdi Vladimir.

Veterinar mora da poseduje i još jednu važnu osobinu: da na pravi način komunicira s vlasnicima životinja, koji su često i sami u emotivnom stresu i panici. Ako ih ne umiri, neće moći profesionalno da obavi ono što se od njega očekuje.

– Ponekad u šali predlažem kolegama na fakultetu da uvedu skraćeni kurs psihologije za veterinare.

Povampireni zec

Ono što Vladimira razlikuje od kolega, i što mu na neki način pomaže da svom poslu i svakodnevici priđe na sasvim drugačiji način, jeste – pisanje, ali ne samo za stručne časopise i magazine specijalizovane za kućne ljubimce. Vladimir je posvećen – poeziji. Dugo već beleži na papir priče i stihove. Svojevremeno je pisao i za „Indeksovo radio pozorište”. Neke svoje pesme sakupio je i objavio u dve zbirke, „Predskazanja” i „Svetlost i tama”.

A da li razmišlja o knjizi u kojoj bi sabrao priče iz svoje veterinarske prakse i koje bi prve tu uvrstio?

– To mi često predlažu prijatelji, ali za to je potrebno puno vremena koje je teško naći. Za neke od tih slučajeva sam i emotivno vezan i nije mi lako da ih istisnem iz sebe. Ali, eto, kad me već pitate, jedna od tih priča bila bi o mački iz rova. Naime, u toku ratnih operacija na Kosovu 1999. godine, jedan moj klijent pronašao je mače koje se sakrilo u rov. On ga je uzeo i nosio ispod uniforme sve vreme rata i doneo u Beograd. Kasnije je ta maca obolela od jedne vrste karcinoma, ali smo je spasli operacijom. Zatim, tu je i priča o dvoje starijih ljudi koji su tokom noći doneli u moju ordinaciju već uginulog psa. Kada sam konstatovao smrt ljubimca, njegov vlasnik dobio je infarkt i jedva je spasen. I njega i njegovu suprugu odnela je hitna pomoć. Žena je ponela na rukama i psa – seća se Vlada.

Pominje i priču o zecu i nemačkom ovčaru, koji su živeli jedan pored drugog u komšijskim dvorištima u Rakovici. Ovčar je u igri stalno jurio zeku i svi su se plašili da će mu na kraju ipak doći glave. Jedne noći ovčar se pojavio s uginulim zekom u zubima. Da bi zataškali događaj, vlasnici psa okupali su zeku, osušili i krišom noću vratili u komšijsko dvorište u njegovu kućicu. Ujutru su primetili da nešto ipak nije u redu kada su kod suseda videli svešteno lice kako kadi kuću. Ispostavilo se da je zeka uginuo prethodnog dana i da je bio zakopan, pa su ljudi pomislili da se „povampirio” kada su ga sledećeg jutra, čistog i urednog, našli u kućici. Nisu ni slutili da ga je iz groba izvukao njegov prijatelj pas.

Tu je i dirljiva priča o kuci Simketu koji se vratio kući posle tri godine od nestanka ili o koker španijelu koga je udario kamion. Imao je polomljene obe zadnje noge i karlicu na nekoliko mesta, svi su mislili da mu nema spasa, ali posle složene operacije, koja je potrajala nekoliko sati, i nekoliko dana terapije, pas je ponovo stao na noge. To je izgledalo kao čudo!

Bila bi to, verujemo, divna knjiga iz pera „srpskog doktora Dulitla”.

Izlečio je i kucu Koviljku

Prvi ljubimci

Imali smo u to vreme, kada je to bilo retko, psa i papagaja. Pas Tale je bio s nama relativno kratko, jer, nažalost, nismo imali vremena da mu se posvetimo. Mnogo ljudi pravi tu grešku, nije svesno da je pas, osim velike ljubavi, i velika obaveza. Tu sam lekciju naučio veoma rano. Papagaj Pera je dočekao kraj mojih studija, živeo je veoma dugo i bio ljubimac s otvorenim kavezom. Umeo je i da priča i bio je opšta zabava na mnogim slavljima naše porodice. Voleo je da jede supu, naročito rezance, koje je uporno vadio iz tanjira i bacao sa stola. S nama je bio i pas Paša, koga više nema, a sad su tu dve „usvojene” mace, Ema i Leposava.

Zakon štiti životinje

Da pomognemo psima i mačkama koje žive na ulici, ali i drugim životinjama, pa i onim ugroženim vrstama u prirodi, za početak je dovoljno da se poštuje zakon. Srbija ima dobre zakone iz oblasti zaštite životinja, u kreiranju nekih od njih i ja sam učestvovao. Naš zakon o dobrobiti životinja jedan je od najboljih u Evropi, a prema našem krivičnom zakonu onaj ko namerno ubije ili povredi životinju može biti osuđen na zatvorsku kaznu do tri godine. Nažalost, veoma je mali broj izrečenih kazni i završenih procesa. Trebalo bi više poraditi na edukaciji stanovništva u tom smislu, od najranijeg uzrasta. U vreme kad sam radio u Upravi grada Beograda, postajala je ideja da se u osnovne škole uvede predmet o dobrobiti životinja. To bi, verujem, smanjilo nasilje prema životinjama, ali i produbilo znanje o njima. Životinje su emotivna bića, pa kao i čovek mogu osetiti bol, strah i stres.

Iščezla veverica

Pamti dr Terzin i vevericu koju su našli pored ordinacije s obe polomljene zadnje noge. Nakon oporavka, kada je bila spremna da se vrati u prirodu, želeo je da taj srećni trenutak snimi:

– Otišli smo u šumu, uključio sam kameru, a koleginica je otvorila kavez. Međutim, kad sam kasnije premotao kameru, od snimka nije bilo ništa. Veverica je iščezla u stotinki sekunde, popevši se na vrh obližnjeg stabla. Bar smo se uverili da je dobro.

Duša „zapakovana” u reči

Verovatno kao i kod svih koji imaju neku vrstu talenta, jednostavno sam osetio to „nešto” u sebi što mi ne da mira, pa sam tako i ja od malena počeo da beležim svoja osećanja i misli u dnevnike. Kasnije je to preraslo u pisanje pesama i priča. Kadgod mi se ukaže prilika, i to osećam kao neku vrstu ozbiljnog poziva, uzimam papir i olovku i potajno se nadam da ću sve to jednom objaviti. Ponekad pisanje možete uporediti sa samolečenjem. Ljudi koji nemaju dileme ne pišu ili kako je to lepo definisao jedan pesnik: „Koliko jada za pesmu treba proći...” Dušu je teško zapakovati u reči. Upravo zbog toga moje pesme često za temu imaju odnos svetlosti i tame i posmatraju problem čoveka koji pokušava da izađe na svetlost svog života, napuštajući tamu, ali prvo mora da razume odakle je tama došla i zbog čega se dešava. Ta sposobnost za razumevanje loših stvari može svakome da pomogne da kvalitetnije živi i lakše se izbori s neprilikama.

Komеntari7
7204a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran
Najdublja zahvalnost divnim ljudima sa plemenitim srcem ....
LaCosta
Kada budemo naucili da se sa postovanjem odnosimo prema zivotinjama i nama ljudima ce da bude bolje. Sve su to nasi nesto dalji rodjaci.
predivan tekst
Hvala Politici ovakvih tekstova treba mnogo vise. Hvala autorki sto ovako lepo pise, vidi se da voli zivotinje.
Radomir
Za podizanje i druženje sa životinjama, isto kao sa idecom, potrebni su ljubav i disciplina.
Данило
Прелеп текст! Хвала Вам!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja