Među prijateljima i poznanicima nedavno sam napravio jednu malu anketu postavljajući uvek isto pitanje: Ko je za tebe danas u Srbiji autoritet kojem veruješ. Pomalo zbunjeni, pokušavali su da se sete nekoga, uglavnom neuspešno. Navodili su značajne ljude koji više nisu živi, ali to se nije računalo. Ako bih pitao grupu od troje-četvoro, kada bi neko nekoga spomenuo, drugi su se zgražavali kako je moguće da taj u datoj osobi vidi autoritet. Kada smo počeli da pričamo o njihovim radnim sredinama, ispostavilo se da samo četvrtina anketiranih svog nadređenog doživljava kao pozitivan autoritet. Kada sam pitao o poverenju u institucije, ni tada nisam dobio odgovor.

Iako se iz ove ankete ne mogu izvlačiti pouzdani zaključci, čini se da živimo u društvu u kojem je mnogo razočaranih, koji više ne veruju u autoritete.

Jedan od načina da se bolje razume šta je to autoritet jeste da se u pomoć pozove etimologija, nauka o nastanku i značenju reči. Pojmovi „autoritet” i „autor” imaju isti koren i dolaze od latinskog glagola augere, činiti da nešto raste, da se uvećava. Praslika autoriteta jeste roditelj, koji čini da dete raste i da se razvija. Na ovu roditeljsku funkciju ukazuju naše reči koje u korenu imaju gajiti, gojiti, pitati – odgajati, odgoj, vaspitanje. Prema tome arhetip autoriteta su otac i majka, to jest osoba koja se postavlja u neku od sekundarnih „roditeljskih” uloga: vaspitač, učitelj, policajac, sudija, lekar, direktor, političar, itd.

Ljubav i disciplina

I u razvojnom smislu roditelji su prvi autoriteti u životu deteta. Upravo u relaciji roditelj–dete, ono izgrađuje stav prema autoritetima. Vrlo je verovatno da kakav stav dete ima prema roditeljima, isti takav će imati i prema drugim autoritetima kasnije u životu.

Deci je potrebno da im roditelji pokazuju ljubav, ali potrebno im je i da ih roditelji disciplinuju – da ih uče šta ne smeju i šta moraju. Da bi to postigli, roditelji moraju da imaju poziciju autoriteta, što znači da u porodicama mora postojati vertikala, to jest hijerarhija u kojoj se deca u nekim situacijama jednostavno moraju podrediti roditeljima. Ovaj vertikalni red – koji je u korenu reči „podređeni”, „nadređeni” i „naredba” – bitan je deo svake porodične strukture.

Mnogi nejasno razmišljaju o autoritetu jer ne znaju za bitnu razliku između pojmova „autoritativnost” i „autoritarnost”. Dok prva reč označava osobu s autoritetom, druga reč označava osobu koja ili zahteva ili pruža slepu poslušnost. Prvi pojam je pozitivan, drugi je negativan.

Zbog ovog nerazlikovanja neki roditelji ne žele da budu autoriteti vlastitoj deci, već usvajaju razne novodobne pedagoške stavove pokušavajući da budu najbolji drugari svoje dece. Zato njihova deca ne izgrađuju zdrav stav prema autoritetima, što se najbolje vidi kada krenu u školu i kada svojim učiteljima ne priznaju autoritet. Ovo nepriznavanje ili nepoštovanje autoriteta se nastavlja i kasnije u životu. Kako je ovaj način vaspitanja prisutan više decenija, mnoga od ovako vaspitane dece su danas sredovečne osobe.

„Spljoštena porodica”

Pretpostavka je da se dete u porodici uči redu koji liči na širi društveni red. Nestankom porodične vertikale nastaje „spljoštena porodica” koja postaje osnovna ćelija „spljoštenog društva”. To je društvo bez društvene vertikale, sa značajnim nedostatkom poštovanja, zahvalnosti i poverenja, a s viškom inata, zavisti i ljubomore. To je zajednica „braće i sestara” koji se udružuju protiv svakog autoriteta, to jest „roditelja”, negirajući mu svaku prednost i vrednost.

Svakoj organizovanoj grupi je potreban vođa. Ali vođa može da bude vođa, ako mu ostali članovi grupe priznaju taj status. Veliki problem „spljoštenog društva” jeste što pet izuzetnih pojedinaca tvore glupu grupu, jer umesto da ostvaruju cilj zbog kojeg su se udružili, oni troše energiju na to da jedan drugom osporavaju sposobnosti boreći se za primat i status vođe. Mentalitetska zabluda je: Ako tebi priznam da si bolji, sposobniji od mene, to znači da sam priznao da sam ja loš i nesposoban.

Zdrav odnos prema autoritetu, koji nije ni obožavanje niti potcenjivanje, koji razlikuje podređivanje od poniznosti pretpostavka je zdravog društva.