četvrtak, 25.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 02.01.2021. u 15:49 Borka Golubović-Trebješanin
INTERVJU: DUŠAN KOVAČEVIĆ, dramski pisac

Priroda uzvraća udarac

Trenutno smo se silno podelili da li ćemo da primamo rusku, kinesku, evropsku, američku vakcinu. Imamo zabavu da nam ne bude dosadno
(Фото Н. Неговановић)

Prošlo je više od 40 godina kako se pojavio film „Ko to tamo peva”. Do sada je makar hiljadu puta u raznoraznim naslovima postavljano pitanje: ko to tamo peva. Niko se nije odazivao, izuzev onog nesrećnog pevača šlagera u filmu koji se javio i rekao: „Ja to tamo pevam”, kojeg je igrao moj prijatelj Dragan Nikolić. Pomislio sam da bi bilo dobro da se i ja prijavim, a zapravo to je bio predlog vlasnika „Lagune”, kuće u kojoj je zbirka pesama i priča „Ja to tamo pevam” objavljena.
Akademik Dušan Kovačević, dramski pisac i scenarista, u razgovoru za „Politiku” potanko je objasnio kako je nastajala njegova upravo objavljena knjiga pesama „Ja to tamo pevam” koja se pojavila u trenutku dok smo iščekivali da vidimo njegov poslednji u nizu filmova „Nije loše biti čovek”.  Podeljena u četiri ciklusa „Ko to tamo peva”, „Dvanaest pesama za dvanaest meseci”, „Nije loše biti čovek” i „Iz porodičnog albuma” Kovačevićeva knjiga sadrži pesme koje će mnogi prepoznati iz njegovih drama, predstava i filmova „Ko to tamo peva”, „Maratonci trče počasni krug”, „Profesionalac”, „Balkanski špijun”...


Povod za pisanje drama u vašem slučaju su opsesivne teme. Kakav je slučaj sa vašom poezijom?

Svaku pesmu i sve događaje u knjizi „Ja to tamo pevam” prati neko objašnjenje i sećanje na vreme od pola veka koliko sam ovu  knjigu  sabirao sa naslovom koji je negde simboličan u našim životima. Od ranog detinjstva sećamo se da neko viče: ko to tamo galami, ko to tamo viče, ko to tamo peva... To pitanje nas prati kroz ceo život, zato je taj naslov i korišćen toliko. Mogao je podnaslov knjige da glasi i „Arheologija jednog sećanja”, jer zapravo ona jeste pretraživanje po sopstvenom životu od mojih prvih drama koje su izvođene u Ateljeu 212: „Maratonaca” i „Radovana”. Tih sedamdesetih godina prošlog veka, u jednoj kalendarskoj godini su odigrana ova dva moja komada, i tada sam postao, da tako kažem, i zvanično pisac. I što je još važnije, od te godine samo počeo profesionalno da živim. Već dve decenije sam na čelu Zvezdara teatra, kuće koju sam usmeravao i pravio sa ambicijom da liči na Atelje 212 iz tog perioda.

Ono što valja u umetnosti će preživeti. Svedoci smo da je, pored ostalog, preživeo i vaš stih „Za Beograd, firmom Krstić” iz pomenutog filma „Ko to tamo peva”. Ko to danas „tamo peva”?


Tada je, pričamo o godinama uoči Drugog svetskog rata, zaista bio razvijen privatni saobraćaj. Ljudi su se motorizovali i uopšte život je počeo da liči na živote ljudi u Evropi.  Ko zna kako bismo mi danas živeli kao potomci tih ljudi da nije došao Drugi svetski rat, koji je obezglavio Srbiju u pravom smislu reči. Sa brojem stradalih, poginulih tokom rata, pobijenih po koncentracionim logorima, našim nesrećnim bratoubilačkim ratom partizana i četnika, pa likvidacijom neprijatelja posle završetka rata, tih nekih 60.000 ljudi koji su pobijeni kao državni neprijatelji... Ovo što se danas događa i kako živimo, to je može se reći: mi koji smo pretekli. Naši preci su prošli pakao, mi smo preživeli manji pakao tokom devedesetih godina, ali smo osetili sve strahote rata za tri meseca bombardovanja. A sada, evo zadesila nas je ova kuga koja je zahvatila ceo svet i nema porodice, familije u kojoj neko nije bolestan. I strepite svaki dan, kada god se  zakašljete, pomislite da je đavo došao po svoje. Tako da se na svu muku i bedu, jad koji smo, inače, imali u borbi za egzistenciju, i za normalan život, pojavilo nešto što  u korenu glasi: krivica čoveka. Sada priroda uzvraća udarac, jer od deset mogućih teorija zavere sve mogu biti tačne, izuzev one da je to poslato iz svemira. To je najmanje verovatno, ali sve ostale teorije su strašnije utoliko što je za ovu pošast koja vlada svetom kriv čovek. Čovek je atakovao na prirodu koju nemilosrdno uništava, seče, potapa, nestaju životinjske i biljne vrste svaki dan sa ove planete. Onda planeta koja je starija, pametnija, mudrija od čoveka uzvraća udarac. Skeptičan sam u to da će se ovo rešiti vakcinama koje su sada pronađene, mutiraće ovo čudo i mi ćemo ubuduće imati užasan problem sa virusima.

Iza vas su brojne drame, u kojima ste se suočili sami sa sobom po svim pitanjima, sa dilemama koje su vas mučile, odvodile u depresiju. „Godine su proletele, hej živote, hej mladosti” ( „Balkanski špijun”).  Kako danas lete vaše, naše godine, odnosno kako živimo u Srbiji?

Snalazimo se i preživljavamo sve ove nesreće i sukobe. Po tradiciji smo od Karađorđa i Miloša Obrenovića podeljeni, pa su jedni za jedne  a drugi za druge, tako da to traje kod nas evo već više od dva veka. Kada sam skupljao priče i pre 20 godina sabrao knjigu „Dvadeset srpskih podela”, zapravo sam bio samo na tom tragu. Sada bih mogao da dodam minimum još deset podela. Poslednja u tom nizu jeste: koju ćemo vakcinu primiti. Trenutno smo se silno podelili da li ćemo da primamo rusku, kinesku, evropsku, američku vakcinu. Imamo zabavu da nam ne bude dosadno.

Zašto tvrdite da je Srbija milina za pisanje i očaj za preživljavanje?

Ako počnemo da pričamo samo o vremenu čiji smo mi svedoci, pričam o svojoj, poratnoj generaciji. Prošli smo život koji je gotovo nalik na onih devet krugova Danteovog pakla. Zbirka koju sam objavio mogla bi se nazvati i knjigom sećanja. U njoj nisam objavio nekoliko pesama koje su iz ciklusa koji se baš zove „Sećanja”. Tu je velika, dugačka pesma kako je jedan moj prijatelj preživljavao traume oca koji se vratio iz logora,  tamo negde pedesetih godina je bio duševno bolestan. Mi smo prisustvovali tim strašnim scenama. I moj otac je izašao kao invalid iz Drugog svetskog rata, a odveli su ga na front sa 18 godina. Pa onda sve strahote nama bliske prošlosti. Uz to, okruženi smo sa gotovo 60 miliona stanovnika koji su pripadnici NATO, jedne od najmoćnijih sila sveta, dodajte tome i činjenicu da nas je svake godine oko 50.000 manje. To je priča o nečemu što nije dobro. Ne idemo prema izlasku na neki veliki  put. Jako je lepo što se grade ovi putevi po Srbiji i što ćemo jednoga dana imati sjajne auto-puteve, ali je sad veliko pitanje ko će se voziti njima.

Da nije bilo ovog vremena tišine, možda ne bismo ni saznali šta sve ima u vašim fiokama. Da li ima još nešto vredno što je ostalo u vašim fiokama?

Uspeo sam u životu da odstranim, da ne kažem  tu ružnu reč odbacim sve ono što je bilo pod znakom pitanja. Uništio sam stare rukopise, scenarija, tekstove drama koje sam pisao rukom, manje-više sve i pišem rukom, pa prekucavam. Očistio sam sve tragove iza sebe i stope puta kojim sam došao do nekih meni dragih priča, filmova. Ne treba da ostanu u mome osećanju sve one muke kroz koje sam prolazio pišući. Evo sad film koji još završavam „Nije loše biti čovek”, na mom radnom stolu je, pošto definitivno radimo montažu, scenario na kojem  piše: deveta verzija koja je sva u šiframa, dopisivanjima, štrihovima. I naravno da ću ga jednoga dana uništiti jer ne treba da ostane nekome kao svedočanstvo kroz kakve sam muke prolazio. Zameniti ovo, dodati ono, dopisati to i to, snimiti... To je radna verzija i ona jeste samo za privatnu arhivu, ali budući da sam rešio da sve fioke, kojih ima dosta sa fasciklama i rukopisima,  očistim, većinu stvari sam uništio. To je ta priča o tome da ako od deset verzija koje napišete jedna valja vi ste napravili veliki uspeh. Svuda u svetu se računa da pisac koji je napisao dve ili  tri knjige bilo koje vrste je postigao uspeh... A kod nas imate jako puno pisaca koji su nesrećno poživeli veoma kratko, a napravili bogato delo. Branko Miljković, recimo, je samo 20 i nešto godina poživeo na ovom svetu, a napisao je poeziju koja je večna. Vrlo je važno da vodite računa da ono što radite stvarno valja.
Šta biste poželeli čitaocima „Politike” u 2021. godini?

Pre svega ono što će svi poželeti jedni drugima, na kraju ove godine, da se ova 2020. nikada ne ponovi. Za sledeću godinu, naravno želja je pre svega zdravlje, a kada budemo zdravi  onda ćemo biti i sposobni da uradimo ono što želimo.

Komеntari10
51a35
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ana lalic
Lepo zvuci teorija da coronom priroda vraca udarac zato sto je unistavamo. Da li je bas tako? 1. Sasvim je moguce da je virus nastao u laboratoriji. Ovo nije nikakva teorija zavere; svako ko se bavi molekularnom biologijom zna da se virusima rutinski manipulise u savremenim laboratorijama u razne svrhe 2. Epidemije su deo prirodnih evolutivnih procesa; bilo ih je i bice ih dok god je ove planete. Zagadjenje prirode jeste direktna posledica ljudske aktivnosti ali ova epidemije nema veze sa tim.
Profesor u penziji
Неолиберални капитализам (глобализам) је веома повољан терен за ширење лажних вести. Спектакл је постао основа медијске промоције.
снежана вршац
човек за нобела
Миодраг Стојковић
Када се свати СУШТИНА , тада се разуме и да је ПРИРОДА живо биће и да има своје акције и реакције. Тада се и више поштује и то је та равнотежа и склад. Кад се поремети настају разне неприлике и катастрофе. Душан Ковачевић , је поклонио много тога ЛЕПОГА, и хвала.
Мишко
Као што каже енглески хемичар атмосфере Џејмс Лавлок, (James Lovelock) на целу планету Земљу треба гледати као на живо биће, као на живи самоподешавајући систем који следи оно што се зове "мудрост тела"
Stevo
Ako je pitanje "ko to tamo peva?" vec 40 godina dijagnoza Srbije, postoje dva tumacenja; da je pitanje genijalno ili je drustvo toliko genijalno da jos nije naslo odgovor. U svakom slucaju nije jednostavno.
Zoran
I covek je deo prirode. ;)
Misko
Jeste covek deo prirode, ali ako narusi njenu ravnotezu priroda ce mu se na neki nacin osvetiti. Kada kazem covek, ne mislim samo na coveka pojedinca, vec pre svega na strukturu drustva I njegovog vrednosnog sistema, tj. na kulturu koju covek I drustvo stvaraju, dok priroda nema kulturu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja