četvrtak, 25.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 04.01.2021. u 22:10 Miloš Lazić
NOĆNI ŽIVOT BEOGRADA KROZ ISTORIJU

Pijačna skloništa noćnika

Za istim stolom družili su se pesnici i zanatlije, ćevabdžije i akademici, sudije i momci kvrgavih pesnica, lakonoge dame i profesori univerziteta, građani i zemljoradnici...
Ресторан-пивница „Бајлонов кладенац” (Фотографије Колекција „Био једном један Београд”)

Pijaca bez kafane je kao selo bez crkve, a ova večna mudrost dobila je pun sjaj kada je dopunjena otkrićem da bi takva utočišta za odrasle morala raditi celu noć! Jer, znalo se nekada da seljak koji po mrklom mraku izruči iz prikolice espap mora do zore negde da smesti kosti, kao i mušterija koja bi zeleniš da kupi sabajle, pre no što svene na tezgama! Tako se prestonica raščula i po svojim pijačnim skloništima noćnika. Ko duže pamti, setiće se „Drinčićeva” kraj Bajlonijeve pijace, „Doboja” naspram bivše Jovanove, „Tabora” na Kalenića-gumnu, „Cvetkove mehane”, po kojoj je ceo kvart skupa s Mokroluškim vašarištem dobio ime, ili „Palilulske kasine”, „Starog đerma” i sijaset drugih, manje poznatih, ali podjednako važnih i revnosno posećivanih.

Draž tih mehana krio se u šarenilu klijentele jer za istim stolom su se družili pesnici i zanatlije, ćevabdžije i akademici, sudije i momci kvrgavih pesnica, lakonoge dame i profesori univerziteta, čestiti narod i secikese, građani i zemljoradnici... kao po onom motu koji je 1789. godine sa srpskog nevešto preveden na francuski – „Liberté, égalité, fraternité” – što je u posleratno vreme vešto preinačeno u parolu o jednakosti radnika, seljaka i poštene inteligencije.

„Cvetkova mehana”

Izgubljeni u datumu

Jedina mana tih svratišta je što su uspevala da rasture više brakova nego sve vlasnice majstorskog pisma najstarijeg zanata pod kapom nebeskom!

A kad je reč o tome, titulu šampiona nosi izvesni Čuburac koji je redovno, dan uoči Nove godine, obilazio sve kafanice oko Kalenić pijace, da namiri eventualne dugove i zahvali personalu na strpljenju tokom godine, kao da se dočekuje smak sveta, a ne smena broja u datumu. Važan događaj se zbio kasnih sedamdesetih, a poprište je bio ugao Makenzijeve i Sokolske ulice, prekoputa „Male Vltave”, oko devet – u prvoj novogodišnjoj zori.

Glavni junak ove priče zatečen je tog jutra kako dremucka naslonjen na drvenu banderu koju je s druge strane podupiralo prasence na ražnju brižno umotano u masnu hartiju. Na prijateljsko drmusanje otvorio je oči, protegao se, a onda se kanda prenuo i uspaničeno zapitao da li je pre ili popodne. Bilo je pre, ali ne „još”, nego „već”. Valjda je to prečuo, ko će ga znati, ali svejedno, kao da mu je laknulo.

Skoknuo je sabajle, reče pravdajući se, do Kalenić pijace po prasence koje mu je ispekao seljak iz Moravaca kod kojeg godinama kupuje kajmak, pa je s njim svratio u bife „Vrbas” na po jednu s nogu uoči praznika. To im je bio novogodišnji ritual, a i valja se.

– Zastao sam da se malo izduvam, pa žurim kući da ga skinem s ražnja i isečem za večeras – rekao je svečanim tonom, šljepnuo šakom po onoj masnoj hartiji i odjezdio s prasetom nesigurnim korakom niz pustu ulicu.

Možda je tek onde dokučio da je negde zaturio dan? More, celu godinu!

Zbog njega i njemu sličnih 31. decembra pre podne valjalo bi zatvoriti pijačne kafane, a u ostalim strogo zabraniti točenje dva i više alkoholnih pića „licima starijim od 18 godina”. A, ako bi se zbog toga uzjogunili gosti i kafedžije, da se to rešenje udene u Porodični zakon kao posebno poglavlje ili bar paragraf.

U to vreme je Beogradskom hronikom urednikovao je Vlada Bulatović Vib, koji je pred kraj svake godine objavljivao rubriku kao epilog važnijih vesti minulih dana sa nadnaslovom „Šta je bilo posle”. Ali, onaj s ražnjem mu je promakao: ili se nekuda iselio, ili ga je njegova zlosrećnica najurila, tek od onda nije viđen da se vrzma ni po pijačnim kafanama niti po Čuburi.

Kalenić pijaca

I lađari su ljudi

Sem pijačnih i staničnih, Beograd je imao i pristanišne kafane koje su radile svu noć, a najčuvenija je bila ona koja je izgurala najduže: „Brodarska kasina” u Karađorđevoj ulici, onde između Velikih i Srednjih stepenica koje Savsku mahalu povezuju s podjednako veselom Varoš kapijom.

Jedared se u Savamali dogodilo proviđenje. Iskrcale se neke „noćne ptice” iz putničke lađe u rano jutro, a na vratima „Brodarske kasine” – koja već decenijama nije radila – stoji Zmajko: gusta prolećna magla je izblajhala Beograd, a tad se događaju neverovatne stvari. Pređu ulicu preskačući šine tek koliko da odagnaju sumnju. On je! Priđu šanku i Zmajku, šta bi drugo, pa se izljubiše kao rod najrođeniji i zapodenuše razgovor.

– Dosadila mi penzionerska čamotinja u Velikom Selu, i eto – rekao je kao da se pravda. – Samo da razradim. Uzeo sam „Kasinu” na ćerkino ime jer moje vreme odavno je prošlo…

Nije se zapatilo jer nema brodara, a teretne lađe pristaju drugde. Čak je i bife „Drinčićevo”, nikao na uspomeni na „Bajlonov kladenac”, njegov najveći radni uspeh koje mnogi trećepozivci još pamte po njemu (i zato po navici nazivaju „Kod Zmajka”), sklopio svoje uvek širom otvorene dveri i dušu. U njemu je osvanula tesna apoteka, mada slaba je to medicina za noćne boleštine.

Kafana-pivnica „Velika Makedonija”

Kako protegnuti noge

Hroničari Beograda ostavili su jednu zanimljivu pribelešku. U vreme turske vladavine, sve do početka pretprošlog veka, savska obala bila je sasvim pusta, a nazivali su je Savska jalija. Ali sve češće i Kafanska mahala! Ako je i bilo kakvih žitelja, bili su to mahom bostandžije, lađari i Cigani. Prozvana je Kafanska mahala jer je bila posejana malim mehanama sa doksatima u kojima su rakijali lađari, mada su krišom dolazili i Turci iz grada da se i oni ogreju na toj vatrici. „Brodarska kasina” čuvala je sećanje na to vreme.

Ipak, najtužnije je bilo kad bi u Savsko pristanište, u Karađorđevoj ulici, naišao veliki putnički „kruzer”, pa iz njega pokuljalo više stotina putnika, i to uglavnom razmaženih parajlija koji bi stajali zbunjeno časak-dva dok ih njihov vodič ne potrpa u autobuse ili povede za sobom naviše, u grad, valjda da im pokaže Patrijaršiju sa Sabornom crkvom, Konak kneginje Ljubice, Knez Mihailovu ulicu... i tek usput da im spomene kafanu „?”. Ko zna šta bi, na osnovu viđenog, taj svet mogao pomisliti o nama?

Umesto da ih već u pristaništu dočekamo s veselim kafanama, možda baš replikama onih starih i odavno zaboravljenih, s vinskim podrumima i radnjicama koje nude sveže, tek ubrano voće, s kajmakom i sirom, dimljenom slaninicom, pršutom i kulenom, pa i roštiljem, što da ne, sa predmetima iz domaće radinosti kao upečatljivim suvenirima... mi im omogućujemo da – protegnu noge.

Za to ne bi trebalo kriviti Turističku organizaciju prestonice jer ona niti ruši niti zida, već se bavi „zatečenim stanjem” koje pokušava, a ponekad uspeva, da predstavi u najlepšem svetlu. Drugi bi nad tim trebalo da lupaju glavu.

Jer očigledno je da imamo toliko toga da pokažemo i ponudimo kako gostima Beograda tako i ovdašnjim žiteljima koji do danas nisu savladali tu lekciju.

 

 

Komеntari3
ddbeb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божа
Било би интересантно сазнати више и о проституцији у Београду док је била легализована. - У старом Риму је проститутка коштала као и чаша вина.
petar
Vase hronike Beogradskih, kafana je pravi dar, moja visegodisnja pasija, skupljanjem knjiga razglednica i vec sta nadjem. Normalno za dete odraslo sa bakom predratnom kafanskom pevacicom, nanom kuvaricom, " Ruski Car, kalemegdanska terasa itd. " i dedom koji je drza restoran Solun prekoputa zeleznicke staice ssa nekoliko soba, i za vreme rata u zemunu " Grand" hvala vam, na svim detaljima, prava riznica svaki tekst o tom sizeu, sve najbolje, od nekog koje krenuo losim putem i postao restorater u
Milan
Pa kad iz "velikog putničkog kruzera pokulja više stotina putnika", pokazaćemo im Beograd na vodi. To valjda nemaju tamo odakle dolaze!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja