Badnjak i mlada pšenica „nikli” na prestoničkim ulicama. Tiska se narod oko autobuskih stajališta, a na improvizovanim tezgama poređani, kako ih neki zovu, „veseljaci”.

– Pošto badnjak, komšija? – čuje se na svakom koraku, a ulični trgovci diktiraju cene – 80, 100, 150, ponegde i 200 dinara.

Gradske ulice, kao i vazda u pretpraznično vreme, vrve od sveta. Sugrađani u jednoj ruci nose kese, a u drugoj badnjak. Duž Cara Dušana, ispred pijace Skadarlija, nema igla gde da padne. Poređan na kartonskim kutijama duž ulice, našao je badnjak svoje mesto i u ponudi cvećara, na tezgama, a velike grane prekrivaju metalnu ogradu... Šuška, miriše i boji januarski dan radošću.

– Velika grana košta 400, a ako želite da stoji na postolju – 450 dinara – odgovara na pitanje o ceni mladić. Šarenilo, ali u samoj pijaci ipak su nešto jevtiniji nego kod uličnih trgovaca – od 50 do 100. Upakovani u vrećice na kojima piše „Srećan Božić” staju 150 dinara. Ukrasili su i one tezge na kojima se nudi povrće. Smeh, žamor i pošalice uvukli su se u svaku poru života ove prestoničke tržnice.

Šetajući od tezge do tezge, sugrađanka zastaje i pita koliko košta badnjak. Premišlja se, zagleda sve redom, a potom nastavlja dalje.

– Ko pita ne skita! A i šta bira toliko, pa ne bira muža?! – primeti jedan stariji prodavac, a ostali se smeju. Ona se ne ljuti, već uzvraća osmehom i odmahuje rukom. Zeleni se pšenica u malim saksijama, plastičnim čašama, korpama... Cena, sudeći po komadićima razgovora koje smo ulovili na pijaci, menja se iz minuta u minut, a na nju utiče i to koliko su šarmantni kupci, ali i kako su raspoloženi prodavci. Negde je 50, tu i tamo i 80, a nudi se i za 130 i 150 dinara.

– Pšenica košta 150, kao i badnjak. A za mladu gospođicu može i za 130 dinara – smeška se dečak koji očigledno pomaže starijima za tezgom. Trgovački zanat, vele prodavci, uči se od malih nogu, a praznični dani imaju posebnu draž. Ljudi su raspoloženi, radi da se našale sa trgovcima, pazare sa zadovoljstvom...

– Kad vidim da mi u susret dolaze nasmejani ljudi, raspoloženi da se cenkaju, popričaju, ne mogu da ne spustim cenu. A ne odolim ni da se šalim, udelim tu i tamo nekoj dami kompliment, ubedim ih da kupe malo više... I zato volim praznično vreme, a voli i narod – kaže prekaljeni pijačni trgovac.

Ostalim danima, priča, naročito otkako svakodnevicu boji opasnost od virusa korona, atmosfera među tezgama je drugačija – tiha, prožeta žurbom, nervozom, strahom, a pazari se ćutke i samo ono što se mora. A uoči najradosnijeg praznika kao da je narod i zaboravio na strah od korone, guraju se oko badnjaka, stoje jedni do drugih u redovima ispred mesara i pečenjara, oko tezgi... Ipak, sa maskama na licu.