U životu ljudi se kreću ili od nečega ili ka nečemu. Ono što je odgovorno za naše kretanje ka nečemu jesu naše želje i potrebe.

Iako se potreba kao pojam koristi na brojne načine, u najužem smislu označava one naše potrebe koje moramo zadovoljiti da bismo ostali živi. Takvih potreba ima veoma malo, dok je daleko veći broj naših želja. U tom smislu želje su tkivo onoga što osećamo kao životnu energiju, životni elan ili libido. Iako je zahvaljujući psihoanalizi libido počeo da označava seksualnu želju, u originalu ova reč označava svaku želju, pa i sam životni nagon.

Uticaj na kvalitet života

Želje se osećaju i zato spadaju u osećanja. Najkraća definicija je da su želje osećanja važnog cilja. Na osnovu želja nastaju i druga osećanja: kada je želja ostvarena, nastaje osećanje zadovoljstva; kada su ostvarena neka od najvažnijih osećanja, pojavljuje se osećanje sreće. Kada je osoba onemogućena da ostvari neku važnu želju oseća frustraciju, to jest nezadovoljstvo ili osujećenost. Nekada ovo nezadovoljstvo donosi osobi dodatnu energiju da pokuša da ostvari svoju želju, tako da postaje agresivna.

Kada je neko u situaciji u kojoj ne može ostvariti nijednu svoju želju, oseća dosadu, a kada ne može da ostvari svoju želju da bude s nekim ko mu je emotivno važan, oseća nedostajanje ili usamljenost. Prema tome želje su veoma važne. Dok je zadovoljenje potreba povezano s preživljavanjem, ispunjenje želja je povezano s kvalitetom života.

Kada se u životu pojavi situacija kao što je ova u kojoj se sada nalazimo, u kojoj su ugroženi i pojedinci i zajednica, kada se živi skučeno, bilo zbog straha od zaražavanja, bilo zbog epidemijskih mera, njeno obeležje je opšta frustracija. To jednostavno znači da zbog spoljašnjih prepreka nismo u stanju da ostvarimo naše brojne želje. Ljudi koji su frustrirani, nezadovoljni, imaju spuštene pragove tolerancije, tako da postaju nervozni, neraspoloženi, skloni da „planu” i postanu agresivni.

Kada situacija koja nas frustrira traje nekoliko meseci, do pola godine, ljudi podnose svoju frustraciju, čekajući kada će stvari da se vrate u normalu. Ali kada situacija traje mnogo duže, kao što je sada slučaj, ljudi postaju žrtva svoje frustracije koja sama po sebi postaje hronični stres.

Da se to ne bi desilo ljudi počinju da koriste drukčije adaptivne mehanizme koji su korisni u dugotrajnim frustracijskim situacijama. Glavni mehanizam jeste da prestanu da žele. Sve dok neko ima želju koju ne može da ostvari, on je nezadovoljan i frustriran, ali kada prestane da želi, on prestaje da bude nezadovoljan. Iz tog razloga mnogi od nas su svesno ili nesvesno „ugasili” ili „uspavali” svoje želje, kako bi smirenije dočekali promenu situacije kada će opet moći da zažive.

Dok je dobit od ovog odbrambenog mehanizma da ljudi ne osećaju frustraciju, loša strana je što on dovodi do pada opšte životne energije, elana ili libida. To ulaženje u jedno stanje čekanja da situacija prođe na emotivnom planu izražava se kao neka vrsta poluravnodušnosti ili, tačnije, emotivne hibernacije. Kao što medvedi upadaju u zimski san, u fiziološku hibernaciju, u kojoj im se smanjuju životne funkcije, dok čekaju proleće kada će se ponovo probuditi, tako i ljudi u doba korone upadaju u emotivnu hibernaciju čekajući svoje „proleće”.

Kad sve prođe, ispunite želje

Dok smanjenje životnog elana u vreme velikih životnih ograničenja ima smisla, postoji dodatni problem, što znamo na osnovu iskustava ljudi koji su ranije proživljavali slična dugotrajna ograničenja, a to je velika inercija emotivne hibernacije. To znači da kada je situacija prošla, ljudima je trebalo mnogo vremena, mereno godinama, da se vrate na onaj nivo životne energije koju su imali pre ograničavajuće situacije. Ljudima je mnogo lakše da „isključe” svoje želje, nego da ih ponovo „uključe”.

Kako to možete sprečiti? Jedan od načina je da zapišete nekoliko važnih želja koje ćete sebi ostvariti kada situacija prođe, i da onda to zaista i učinite. Briga o svojim željama jeste bitan način vođenja računa o samima sebi.

Postoji razlika među generacijama, tako da u emotivnu hibernaciju ulaze starije generacije, dok su mlađe frustrirane i agresivnije. Dovoljno je pogledati komunikaciju na socijalnim mrežama pa da zaključimo da je veliki broj onih koji tamo prazne svoje frustracije.