ponedeljak, 12.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 08.01.2021. u 11:46 Marina Vulićević
INTERVJU: RADOVAN BELI MARKOVIĆ, pisac

I apsurd je ostvariva zamisao

Sumatraističko osećanje sveprožimanja je i vetrovitog sveta glavno ishodište, „stožernica promajne vaseljene”, pošto vetrovi sve sa svačim povezuju
(Фото Анђелко Васиљевић)

Nikla je zidanica, vetrenjača, na Poparskom brdu, kao „raskazano čudo”, od koje je građanstvo okretalo glave, ili je pogled spuštalo konjima među uši, očima šarajući i „gradeđi se da naprosto ništa ne primećuje”. Ispostaviće se, potom, da je vetrenjača iznikla na klizištu... Izazov čitanja dela Radovana Belog Markovića odnosi se i na njegov novi roman „Stojna vetrenjača, Četiri kanata”, objavljen u čuvenom „Plavom kolu” „Srpske književne zadruge”. Autor predgovora ovom izdanju je profesor Radivoje Mikić.

Ova neobična pripovest govori o zbivanjima s kraja 19. i o prvim decenijama 20. veka, o dobu Miloševom i vremenu Karađorđevića, ukrštajući vremenske ravni, istoriju i književnu umetnost, onako kako je i sama forma dela ukrštena. Radnju pronose poznati junaci Belog Markovića, među kojima su bojar Tadić, izdanak stare porodice, „mnimi literata R. B. Marković”, doktor Subota, geometar N. Kalabić, a reminiscencije na velike pisce svetske i srpske književnosti otvaraju širok prostor asocijativnosti, u kojem se poznate pripovesti ponovo vide u svetlu ove „vetrovite” proze.

I u vašem novom romanu, jedna građevina okosnica je istorijskih i literarnih zbivanja. Na koji način vas fascinira jedna vetrenjača, netipična za Belo Valjevo, Gornju i Donju Psaču, selo Ćelije, stalne toponime vaše proze, i koja stoji, uprkos vetrovima koji mnogima odnose šešire?

Na nepočin-polju jedne od mojih duševnih pokrajina (za šta mogu jemstvovati dosadašnjih mi knjiga pažljiviji čitaoci), vetrenjače odavno brkljaju, odvajajući pogled svojim kanatama, iliti krilima, pod vetrovima sa ovoga i onoga sveta, a i inače: u snevanju i u priči, uzročeći da kolubarski gdekoji Don Kijote „buzdovan uza se privlači”, britku sablju ili bojno koplje, „ako bi se zametnula kavga”... Odomaćena u narodnoj privredi i svetskom knjižestvu, vetrenjača je, glavnine „Doljnih Srbalja” što bi se ticalo, navek ostala „tuđinka” (kako „u bivajućem svetu”, poniže Save i Dunava, tako i u pevanju i pripovedanju), ne ulazeći vodenicama u konkurenciju – ni kao „vampirski deštinat”, ni kao predeona osobenost... Elem, mog romana junaci, takođe tuđi sebi, dobu i drugima, a osobito jedan među njima, bojar Tadić, prožeti „eolskim fantasijama” i naslednom vetrovitošću, okrilaćeni su pride, iznutra i spolja, kanatama jedne vetrenjače, doživljujući je kao neobičnost i bescen-lepotu po sebi (izvan mlinarskog esnafa i fiskalnih obaveza), koja se ne može teretiti žrvanj-kamenjem i „ujmom” ponižavati...

Vaša vetrenjača nije zadužbina, ona je parodija zadužbine, „uzaludno preduzeće”, omalovažena još u nacrtu. Ipak, šta ona govori o svom kreatoru, bojaru Tadiću, o literatama, istoričarima, mnogim vašim istorijskim i književnim likovima koji vetrenjaču komentarišu i tako stvaraju mnjenje svog doba?

I u „zamišljaju jošte dok bejaše”, gdekojima se „predmetna zidanica” činjaše kao ruganje oholog bojara, čak i kao gljiva ludara, zametnuta u bolesnom mozgu, a gdekojima i kao neka vrsta bogomolje, van kanonskog poretka bogohulne crkve, u kojoj će se, „u izvrnutim odeždama i pri naopakim svećama”, razliturgija služiti, uz sasluženje ludih vetrova i nečistih sila. S tim u vezi, odmah je započelo i sokačko-salonsko „prizemljenje” neobične građevine, odnosno: njezino privođenje svetovnoj svrhovitosti, uz nedoumevanje: hoće li novo zdanje država opredeliti za tajnu kovnicu lažnog novca i bezvrednog ordenja, ili kao tajnu rezidenciju princa Đorđa, čije bi zaluđivanje vrhunilo ličnom molbom da u pomenutoj vetrenjači „živ zazidan bude”, na prestolu za koji se niko neće otimati...

Može li neko i apsurd da ostavi kao zadužbinu, čisti besmisao, uz burleskni odsjaj, što ublažava bolno saznanje?

U prirodi proze nije da se okova doba i istorije oslobađa stavljanjem u okove stiha i rime, otuda se i pisac ovog romana na muke pristavljen našao: kako da pretanjena, svojih junaka osećanja, kao i njihove „vetrovite primisli”, prikuči jeziku gomile, sokačke svetine, koja o svim stvarima, pa i o stvâri stojne vetrenjače ima „gotovo znanje”, bez imalo volje da se, „u građanskom štelungu”, sa dolapske rage „duševno presedlava” na krilatog konja Jabučila – „iako je kuja Vidosava svršila ono čemu bejaše naredna”... Ali kako god da bilo, apsurd se, u ovom sticaju, mora intuisati (čitalački i drukčije!) ne kao gola besmislica već kao ostvariva zamisao o nebeskom pretemenju zemaljskog preduzeća, u čemu se mora ići do kraja!

Negde se, u priči, pojavi i viđenje daleke Hiprboreje i Crnjanskog, negde Dositeja, Andrića, Sremca i Laze Lazarevića. Ukaže se i Živojin Mišić, koji veli da Kolubarska bitka neće biti okončana ni za sto godina. Da li vetrovi kojima odoleva stojna vetrenjača stalno ukrštaju literarne i istorijske svetove, prevodeći ih u fantazmagorije ljudskog duha?

Sumatraističko osećanje sveprožimanja je i vetrovitog sveta glavno ishodište, „stožernica promajne vaseljene”, pošto vetrovi sve sa svačim povezuju (pa i kolubarske trešnje sa ledenim hiperborejskom cvećem pod ponoćnim Suncem!), a bez zaduživanja na dugi rok, kod pisaca koje ste nabrojali, i koje nabrojali niste, ne može se, u srpskom knjižestvu, ništa oziljno započinjati... „Stojne vetrenjače” čitaoci i inače će se lako uveriti da sam, u tom pogledu, zadužen do guše! Živojin Mišić... Može biti da se slavnom vojvodi, Živojinu Mišiću, doista i omaklo sviđanje da Kolubarska bitka ni za sto godina neće biti „površena”, ali voistinu tako se i steklo: okončanje ove bitke, „u izvesnoj dimensiji”, ni u večitosti se kanda ne nazire, premda Srbi, tvrdo verujem, zanavek ostaju pobednička strana, kako god da bi se, pod ludim vetrovima, kolebali kontinenti i upredale zastave nedomašenih država, koje jedna na drugu udaraju, poput zakrpa na turu rabadžijskih pelengira! A u vremenu osim vremena, „kroz razvreme i razistoriju”, vetrovi će, kao vetrovi, u san i javu, gdekome donositi huk predišuće bitke i opevanih juriša („na bajonet”!) osenjenog vojinstva iz zatravljenih rovova (pristrancima Čovke i Vrače Brda, ukraj Kolubare, u selu Ćelijama), preko njiva koje će, udilj, isturati kosti neznanih junaka, „pomešane sa kostima trikletih dušmana”, kao i strovilo ratne gvožđurije, nauštrb roda, zbog čega će Beli Markovići, kao i drugi Ćelijanci, više od sto godina porez jedva namicati, „počem boca i kukuta ne drže pijačnu cenu”...

Da li je antipod vetrenjači – vodenica, iznikla iz Glišićevog sveta, na neki čudan način, dopunjujući taj svet, ili je vodenica još jedan od mnogih prozora u to fantastično, u svet gde su mrtvi i živi u stalnoj vezi?

Na liniji vidika koji dva sveta odlučuje, i vodenica i vetrenjača (književnom potrebom, a i inače!) mogu se „opredeliti” kao sastajališta, „parlatorije dejstvenih i budućih pokojnika”, što načelno omogućuje i ovakvu, „postmodernu”, situaciju: sudbinsko susretanje Laure Lenbahove, „kapriciozne unuke staroga Ambroza Glembaja”, sa nekojim od kupljivih proliv-pametara, uslužnih subjekata iz novijeg doba, koji će, „koliko sutra”, sa TV ekrana, u posebnoj emisiji, pučanstvu tumačiti „da Glembajevi nisu od jučer, za razliku od stanovitih Karađorđevića i tamo Obrenovića” – tim samim dokazujući „da nema budale brez školovane budale”... A i jedan od junaka mog romana, „gospar nahvao”, Lukša Sorkočević, ne bi bio to što jeste, „ukletog karavana ahašver-putovođa”, niti bi u samom romanu opstao, figurišući kao poklisar između dva sveta, ako pomenuto susretanje ne bi mogao „s nokta” da ugovori, pošto obavesti, posredstvom Save Savanovića, Vampirijat kolubarski, a lično – malo veće republike, manko po Mihajlu, počimalištu dubrovačke vlastele, namicao kvorum... I doista, ako se čovek zasluša u nepojamno vreme, teško će razlučiti šuštanje vetrenih kanata i vodeničkog vitla, a može biti i da na ovom svetu, kraj svih čuda, „naprema se” postoje vodeni vetarovi i vetrene vode, „ispomažući se na mobu”, potrebom, pogotovo u oknjiževljenim nevidbog selima, gdeno se istežu okraćene grede, so pod motiku seje i orasi vilama na tavan zabacuju – o čemu gdekojima zapadnu i ispitna pitanja...

Kaže se: „Hristos posredi nas”, ali u vašoj prozi „posredi nas” su vetrovi... Postoji li u tome ipak neka logika, u „soglasju vremena i glavnih vetrova na kojima počima postojanje sveta”?

Krstoobrazna „Stojne vetrenjače” kanata isturena su ne samo prema „glavnim vetrovima”, čiju silu „posredi nas” udilj osećamo već se „viraju” i prema kud i kamo neznatnijim promajnicima, „brezimenim vetrovima i upuštenim vetruljama”, pa i prema izdihanuju gdekojeg kako miropomazanog, tako i neispoveđenog samrtnika, uz znanje da i rsiti vetrovi i prenivljene vetrulje, u životu i u priči, odmiču na putu očovečenja, métući svoje staze kroz pomenuta nepočin-polja u obezljuđenom svetu! A krstoobraznost je, svakom rukom, i u zasnovu same knjige, koja se na četiri časti može „razlomiti” – poput slavskog kolača, ponad kojeg se, utrojeno, i izgovaraju zavetne reči: „Hristos posredi nas”...

Komеntari1
e7944
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Славка Картал
Хвала велико за објављени интервју.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja