Predviđeno je da ove godine počne izgradnja Nacionalnog fudbalskog stadiona. To je prilika da se konačno reši i jedan odavno postavljen zadatak.

Mi imamo Muzej sporta, ali on već godinama živi u evakuacionim uslovima! Opipljive sportske uspomene, decenijama brižljivo sabirane, danas-sutra mogu da nestanu pod zubom vremena.

Muzejska zbirka na Državnom institutu za fiskulturu (DIF) delo je Borivoja Jovanovića, svestranog sportskog pregaoca (posebno u košarci, gde je bio i predsednik Košarkaškog saveza Srbije, selektor, sudija), jednog od onih koje je država pre rata poslala u Varšavu da izuče za učitelje sporta.

U monografiji Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja iz 2006. stoji da je prikupljanje građe iz prošlosti našeg sporta počeo 1948, kao predavač istorije fizičke kulture. Autori monografije iz 2018. došli su do saznanja da je to bilo dve godine ranije, a da je u toj zgradi (do okupacije sokolski dom Beograd – Matica) ostala građa za Sokolski muzej, pa je moguće da je to „kamen temeljac današnjeg Muzeja”. Jovanović je to neumorno gradio sve do smrti 1961.

Nasledio ga je 1964. arheolog Jovan Vanja Petrović, bivši atletičar Crvene zvezde i međunarodni atletski sudija, izvesno vreme i službenik „Politike”. Svojom posvećenošću poslu postao je svojevrsni simbol Muzeja sporta. Do odlaska u penziju (krajem devedesetih godina prošlog veka) uložio je nemerljiv trud da ta jedinstvena riznica našeg sporta bude još bogatija. Nije mu se dalo da dovede do kraja svoje životno delo uprkos tome što je 1967. osnovana Komisija za istoriju, arhiv i muzej fizičke kulture SR Srbije.

Već od samog početka, kako se ističe u monografiji fakulteta iz 2006, muzejska zbirka susretala se sa nizom problema, a pre svega sa nedostatkom odgovarajućeg prostora u kome bi bili stvoreni uslovi za smeštanje, čuvanje i izlaganje prikupljene građe.

Nevolje su, činilo se, savladane kada je finansiranje preuzela novonastala Republička zajednica fizičke kulture Srbije 1973, a Fakultet fizičke kulture, koji se 1968. iz Starog Difa preselio u Košutnjak, ustupio prostor.

Muzej fizičke kulture Srbije Fakulteta za fizičko vaspitanje otvoren je 12. decembra 1979. godine. Prva postavka je sadržala „Početke fizičkog vežbanja u Srbiji i organizaciju Soko”, „Olimpijske igre od Atine do Montreala” i „Sportske igre, takmičenja i akcije, sportske saveze i legate poznatih sportista”.

Kada su zahvaljujući dekanu prof. dr Dragomiru Draganu Petroviću, prvom Zvezdinom atletičaru, koji je postao državni prvak i čuveni atletski stručnjak, dobijene još dve prostorije iskorišćene su za legate sportista, sportskih funkcionera, trenera, profesora fakulteta, za biblioteku, arhiv i smeštaj eksponata.

Ali, usledile su teške godine. Jedva se preživljavalo, a muzej, koji je ostao bez kustosa, zadesila je i neverovatna nesreća. Na cičoj zimi pukla je vodovodna cev i poplavila ga. Tadašnji prodekan dr Darko Mitrović, profesor veslanja (bivši član Crvene zvezde) spasao je što se spasti moglo, a potom je kao rukovodilac Muzeja sporta (2005–2018) učinio sve što je bilo u njegovoj moći da ta ustanova stane na svoje noge.

Naišao je na punu podršku generalnog sekretara Olimpijskog komiteta Srbije Predraga Manojlovića, bivšeg vaterpoliste Partizana i reprezentativca, i 2007. je nastao Fond za razvoj i promociju kulturno-istorijskih dobara iz oblasti sporta i olimpizma.

U susret im je izašao direktor Direkcije za imovinu Srbije dr Milan Tomić, bivši atletičar Crvene zvezde i novinar „Sporta”, dodeljivanjem takozvane beton-hale na Ušću (oko 600 kvadratnih metara). Međutim, ondašnja gradska vlast je smatrala da taj objekat ne pripada Republici. Sud je presudio u korist Beograda, a Direkcija, s promenjenim rukovodstvom, nije se žalila na presudu, pa je Muzej sporta morao da se iseli, iako je taj zapušten objekat već preuredio u svoju kuću.

Posle toga je dr Nebojša Popović, olimpijski šampion u rukometu 1972. i evropski prvak s banjalučkim Borcem 1976, već godinama hirurg-ortoped u Kataru, bio voljan da Muzej sporta bude njegova zadužbina, ali se i ta plemenita namera izjalovila. Baš kao i pokušaj da se saradnjom s evropskim univerzitetskim muzejima izađe iz vrzinog kola. Međutim, i pored oduševljenja Univerzeuma (evropska mreža za akademsko nasleđe), koji je u Beogradu 2017. održao i svoju izbornu skupštinu, naš Muzej sporta, koji je njegov član, nije popravio svoj status u Srbiji.

On još postoji (od 2015. njegov kustos je arheolog Ivana Mitrović), sačuvano je mnogo dragocene građe, ali je kao čovek kome ponestaje vazduha. Zagreb i Ljubljana (nedavno i Banjaluka) posle Beograda su udarili temelje svojim muzejima sporta i to, ispostavilo se, mnogo čvršće od ovih naših.

Olimpijske igre nisu održane prošle godine zbog korone, ipak, sport nije prestao da postoji. Već ovog leta, ako bude onako kako se nadamo, radovaćemo se olimpijskim medaljama naših.

Muzej sporta Srbije bi bio ukras Nacionalnog stadiona, namenjenog i za druge delatnosti pored fudbalskih utakmica. Razume se, s odgovarajućim prostorijama, dovoljnim brojem stručnog osoblja, sredstvima za otkup građe...

Munjevit sunovrat

Povodom 80 godina olimpizma kod nas i zasedanja Asocijacije olimpijskih sportova Muzej fizičke kulture je 1990. u Sava centru priredio izložbu „Sportisti Jugoslavije na Olimpijskim igrama”. Među posetiocima je bio i predsednik MOK-a Samaran. Sedam godina kasnije nije bilo para za izdavanje kataloga muzeja, pa je to finansirao bivši dekan Dragan Petrović.