ponedeljak, 19.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 08.01.2021. u 22:00 Dijana Kondić Đurić
INTERVJU: episkop budimski Lukijan

Srbi u Mađarskoj i u Rumuniji nisu dijaspora

(Фото Иван Јакшић, Галерија Матице српске)

Sentandreja – Manjine su mostovi između susednih zemalja, a mostovi treba uvek da su stabilni i u dobrom stanju, jer tada je i odnos komšijskih država bezbedan. Odnos Mađarske i Srbije treba da bude uzor i drugima, kaže episkop budimski i administrator temišvarski gospodin Lukijan, s kojim smo za „Politiku” razgovarali u Sentandreji.

„Bilo je ’kovida’ kroz celu povesnicu čovekovu, ali čim prođe malo vremena, ljudi zaborave na to, tek tu i tamo stoji neka tabla ili spomenik da podseti. Da je pameti pa da se izvuče pouka, a to je: svi smo u istom loncu i ne zna se kada će na koga stići red, da li najpre na mene. Svi smo u redu, ali pazimo, jer ide i preko reda.

Nisam optimista da će ovu božju opomenu svaki pojedinac, pa i celo čovečanstvo razumeti: da ne možemo jedni bez drugih i svi zajedno ne možemo bez Boga. Kao što je sve na ovom svetu prolazno, tako će i kovid proći, ali ostaćemo u ožiljcima i nema sumnje da će ožiljci ostati dugo na ljudskoj vrsti.”

Ovaj opaki virus odneo je i poglavara naše Srpske pravoslavne crkve patrijarha Irineja, vladiku Amfilohija, koji su prošle godine bili u poseti Eparhiji budimskoj.

Da, bolest je odnela između mnogih i čestitog vladiku valjevskog Milutina, velikog teologa pravoslavlja i borca za pravdu mitropolita Amfilohija, i našeg patrijarha, ali i mnogo dobrih i pobožnih duša. Za njih me vezuju godine zajedničkog rada na dobro naše svete crkve i naroda. Oni su sada tamo i svakako ćemo opet biti zajedno, samo ne u vremenu nego u večnosti. To mi daje utehu i nadu, mada bih kao i većina voleo da su i oni i još mnogi drugi koje smo izgubili, ostali među nama. Crkva je izgubila u ovom svetu patrijarha, ali nije ostala bez glave. Crkva će i dalje delati u ovom svetu kao bogočovečanski organizam kojem poglavar nije u Rimu niti u Carigradu nego u Nebeskom Jerusalimu, a to je sam Gospod i Mesija, Isus Hristos.

Vašim zalaganjem nekadašnja Preparandija je pretvorena u Srpski crkveni muzej u Sentandreji, izgrađen po najvišim svetskim standardima, a veliki broj crkava i manastira u Mađarskoj je obnovljen. Kako uspevate da usaglasite sve obaveze?

Setimo se Njegoševih reči: „Pregaocu Bog daje zamaha.” Dakle, ako radite kao pregalac, a ne kao kočničar, a ako uz to još imate saradnike, prave i na pravom mestu, a ne teretne vagone, tada naš voz dobro ide. Ko je služio vojsku, svakako se seća svojih starešina koji nam daju zadatak i kada izvršimo i raportiramo, on nam kaže: Vrlo dobro vojniče, a može i bolje. Muzej, arhiv i biblioteka Budimske eparhije rade punom parom. Otvaranjem muzeja rad je poboljšan i proširen. Sa tim u vezi u pripremi je publikovanje na internet stranici naše eparhije celokupne rukopisne biblioteke koja je ranije digitalizovana. Osim toga, u izradi je i novi način pristupu svih naših digitalizovanih matičnih knjiga preko internet stranice. Biblioteka i muzejski depo su nedavno smešteni u nove prostorije. Sve ovo govori o stvaranju jednog ozbiljnog naučno-istraživačkog centra čiji posao ne staje. U saradnji sa stručnim institucijama i uz pomoć nadležnih organa vlasti Mađarske i Srbije teče obnova i restauracija mnogih naših hramova, odnosno njihovih vrednih ikonostasa. U Temišvarskoj eparhiji u Rumuniji je slična situacija, eparhija je uspešno ostvarila mnoge projekte na kulturnom, naučnom ali i materijalnom planu. To je što se tiče obnova naših svetinja. Taj posao uvek teče. Međutim ima jedna stvar koja se tiče zidanja i obnove „žive crkve”. E taj posao je mnogo teži nego li moljakati novac od vrata do vrata za neki krov ili fasadu da popravimo. Za živu crkvu treba sinergizam, a to je sadejstvo ljudi sa Bogom. Bog neće nikog uhvatiti za uvo i dovući u crkvu na liturgiju ili mu prosuti mrsno jelo kada je post. On je to ostavio našoj slobodnoj volji, ali zato i stoprocentnu odgovornost. Ko voli neka izvoli.

Da li možete da nam opišete vaše viđenje stanja naše crkve i vernog naroda u Mađarskoj i Rumuniji?

Srbi u Mađarskoj i u Rumuniji nisu dijaspora, nisu doseljenici nego su tu vekovima. Krojenjem granica posle Prvog rata našli su se izvan svoje matice. Naš narod je svuda isti: i u Rumuniji i u Mađarskoj, i bilo gde u svetu. Naš narod ima srce, i to je poznato našoj okolini, ali uvek postoji to „ali”. Naš narod je teško oko bilo čega složiti. Mi nismo Germani pa kad se kaže na desno, svi na desno, nego mi odmah: a što ne bi na levo ili pravo, i zašto uopšte da krenemo negde? Najčešće je kod Srba: „A ko si ti da mi komanduješ?” Sveti Sava je imao muke sa nama, Arsenije Čarnojević isto tako, ali i sve vođe naše i političke i duhovne su se suočavale sa time. Ipak, neka razlika između našeg naroda u Rumuniji i Mađarskoj postoji ali nije spolja vidiva, nego se vidi „iznutra”. I ta razlika je nastala od uticaja okoline. Na primer, da vas vidi rumunski carinik kako nosite nešto mrsno u vreme Časnog posta, svakako bi se sablaznio, dok ovog u Mađarskoj to nije briga, i ne znaju da postoji taj, niti ostali postovi. Da neko jede ribu u svetoj Četrdesetnici, osim na Blagovesti i Cveti, to je u Rumuniji skandal. U Mađarskoj o tome skoro niko ništa ne zna. Svuda, pa i kod nas ima pojedinaca, nekih koji nisu nigde mogli da se iskažu: ni kod kuće, ni na poslu, niti na ulici. Takvi su puni negativnog naboja pa traže mesto gde mogu da se oslobode negativnosti u sebi i to tamo gde se ne boje, gde se neće zameriti državi ili bilo kakvom faktoru vlasti, pa uzmu da se „rasterete” u crkvi. Lako ih je poznati jer se ponašaju ne kao pčele koje traže med i nektar nego kao muve. I ne morate ih tražiti, jer se sami javljaju. Crkva kao telo Hristovo je navikla i na ruganje i na šamaranje i na trnov venac i na probijanje rebara i klinove. Ona je krsna, ali je i vaskrsna. Ima i ljudi koji su iznad proseka po svojoj ljubavi ali i smelosti i takvi mogu da se odvaže da služe Bogu i rodu kao monahinje i monasi. Za njih kažemo da nisu od ovog sveta a žive u ovom svetu. Nije im lako, ali imaju jaku veru, a snagu dobijaju i sa Neba, ali i od dobre okoline. Oni su sve svoje ostavili i celi se posvetili Bogu. Neko bi pomislio: pa zar se to može? Sa Božijom pomoći i jakom verom može, pa čak i u 21. veku. Sveukupan utisak je da je crkva i u Mađarskoj i u Rumuniji stala na svoje noge, a to znači i siguran kontinuitet srpskog naroda u ovim zemljama, ali čeka nas još mnogo posla na njivi Gospodnjoj.

Briga matice o manjinama

Nedavno je u poseti Eparhiji budimskoj bio ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković. Šta za vas znače ovakve posete najviših zvaničnika iz Srbije?

Prava majka i pravi otac treba da brinu o svojoj deci, uvek. Ne kažemo zalud „matična zemlja” i „otadžbina”, ali jeste zalud ako tamo ne znaju da imaju decu, ni gde su im, ni kako žive. U vreme Broza u školama Srbije se učilo o manjinama, ali ne o Srbima nego o Slovencima i o Hrvatima, Koruškim Slovencima i Gradišćanskim Hrvatima. Pojava da država uopšte ne pominje ostalu svoju decu, to je ne propust nego veliki greh. Pogledajte stare beogradske udžbenike: nema tamo jedne reči o srpskoj manjini ni u Mađarskoj ni u Rumuniji. Mi koji smo iz Bačke, Banata, Baranje, imali smo komšije i razredne drugove „optante” i znali smo da su iz Mađarske došli posle Prvog rata. Banaćani u Srbiji još imaju rodbinu, ili „rodove” kako kažu, u delu Banata koji je ostao u Rumuniji, takođe posle Prvog rata. Rođakalo se koliko je moglo kroz čeličnu zavesu diktatora Čaušeskua, a pre njega fatalnog Deža, koji je desetkovao Srbe, poslavši ih u internaciju u Baragansku pustinju, a njihova dobra opljačkao i podelio Rumunima iz pasivnh krajeva koji su došli u srpske kuće. Za naš narod u Skadru ili u Egejskoj Makedoniji nismo znali. Zašto ovo pominjem? Zato što je nova vlast, i to već sa dolaskom Miloševića počela da traži i da nalazi Srbe i van Srbije. No to je bilo daleko, daleko od ovog što danas imamo. Bilo je i ranijih poseta iz Beograda Mađarskoj i Rumuniji, ali te delegacije nisu nikako mogle da nađu srpsku crkvu, a to je zapravo naš narod, jer 99 odsto Srba u Rumuniji i u Mađarskoj jesu i pripadnici svoje crkve. Sada su hvala bogu posete iz matice i srpskoj crkvi postale deo programa zvaničnih poseta, i to ne samo da se fotografiše! Počeo je stizati i novac za obnovu naših svetinja, ali i za opstanak našeg klira koji nema toliko brojnu pastvu kao u matičnim zemljama, a potrebni su ovamošnjem narodu. Dolazak novog ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića je važan korak za stabilne i dobre odnose dve susedne zemlje, a od velikog značaja je i za Budimsku eparhiju. Osim ministra spoljnih poslova, Budimska i Temišvarska eparhija u poslednje vreme su bile domaćin mnogim diplomatama, državnicima, ministrima, predstavnicima raznih verskih zajednica, ljudima iz sveta nauke i kulture, što samo govori o našoj ulozi u društvu koja je definitivno prepoznata.

Komеntari3
bfbc4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Car sloba
Izvanredan, odmeren i bogat tekst. Hvala
Марко Латиновић
Оно што се у владикином исповједању не може чути, а јесте реалност, је чињеница да су Срби у Мађарској готово нестали. Не чуди уопште претварање Препарандије у музеј, тамо српских ђака једноставно нема. А Сент Андреја је некада била српска кошница. Истини за вољу треба рећи да се српска заједница у Мађарској (а колико знам и у Румунији) истопила у периодима владавине комуниста. Југославија је мало шта чинила за њихову одбрану.
Marjan Planinica
Već ako citirate Njegoša, a stavili ste pod znake navoda treba da znate da on nije rekao kako navodite,već "Bog daje mahove".Zamah i mah,makar u crnogorskom izgovoru i znčenju nije isto.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja