Reagovanje na tekst „Nova desnica za novu obmanu glasača”, „Politika”, 5. januar

Na osnovu odgovora na moj tekst o „novoj srpskoj desnici” koji je Mlađan Đorđević napisao „Nova desnica” za novu obmanu glasača mogu zaključiti nekoliko stvari. Prvo je da što god neko napiše o opoziciji, bilo tačno ili ne, izaziva reakciju tipa „to dolazi iz kuhinje vlasti koja želi da diskredituje opoziciju”. To je suviše lak način diskreditovanja svake kritičke analize kao „naručene” i odbijanja da se suočimo sa nečim što je možda istina. To jeste po pravilima političke veštine o kojoj govori Artur Šopenhauer u „Eritističkoj dijalektici” ali ne doprinosi sazrevanju političke scene i osvešćivanju javnosti.

U mom tekstu sam opisao dva politička profila – Radulovića – bivšeg neoliberala i eks Vučićevog ministra a danas radikalnog antiglobaliste i ljutog antivučićevskog političara, i Đorđevića bivšeg savetnika Borisa Tadića i saradnika Dragana Đilasa koji postaje nacionalista i čovek koji preti da će „srušiti Vučića” (Kako? Ne zna se još.). Iz gore rečenog je jasno je da je tema promena stavova političara „radikalno i preko noći”. Nisam zagovornih ostajanja na starim i zastarelim pozicijama samo radi imidža „doslednosti po svaku cenu” ali ipak nagle promene u stavovima ovih nas ostavljaju u zapitanosti da li je iskrena ili je u pitanju pokušaj ubacivanja u desni i patriotski segment političke scene od strane onih koji tu originalno ne pripadaju. Kao što su nekada neki desničari nazivali Šešelja „crvenim vojvodom” aludirajući da ga je stvorila Udba i miloševićevska mašinerija, tako bi neki mogli Mlađu nazvati „žutim vojvodom”.

U odgovoru Mlađe Đorđevića se naglašava da ga vređa što ga stavljam u isti kontekst „sa gospodinom Radulovićem, Vučićevim ministrom bez principa i bivšim stečajnim upravnikom „zaslužnim” za zatvaranje srpskih firmi, koji bi zarad tri odsto glasova bio danas liberal, sutra konzervativac, danas za migrante i Nemačku, sutra protiv njih, ali nikad protiv SAD, čije interese uvek brani”. Recimo da je sve ovo tačno, a verovatno jeste Radulović ipak nije za potcenjivanje – bio je ministar, pa je kao novoopozicionar prešao cenzus da bi sad pokušao da se vrati u igru na „desničarskom talasu”. Sada trenutno stoji po istraživanjima javnog mnjenja bolje od nekih izvikanih opozicionara pa i Mlađe Đorđevića. To znači da bi se moglo od njega nešto naučiti pa makar on bio i fejk desničar. To su teme rizika od migranata, vakcina i proevropske politike u kojima antiglobalistička, antibriselska retorika pada na plodno tlo.

Što se tiče doslednosti u politici koja je kako smo rekli precenjena, ali ipak postoji, Mlađa Đorđević bi trebalo da se jasno izjasni o politici Tadića, Jeremića i Đilasa dok su bili na vlasti. Tada nije kritikovao vlast ili pojedince zbog politike oko Kosova, kukavne reakcije na priznanje Kosova 2008, pa na „nespretno” postavljeno pitanje Haškom sudu o proglašenju nezavisnosti ili o „Borkovim papirima” koji su bili uvod u Briselski sporazum koji potpisuje nova vlast. Kako on vidi danas tu i takvu politiku koju je vodio predsednik kome je bio savetnik, gradonačelnik kome je donedavno bio saradnik, i ministar spoljnih poslova sa kojim je bio godinama u istoj političkoj priči. Da li misli da je Tadićeva politika bila patriotska ili izdajnička – da se izrazimo Mlađinim rečima. Onaj koji će ćutao o Tadićevoj kosovskoj politici, nema moralno pravo da kritikuje Vučićev odnos prema Kosovu.

Isto tako bi mogao da odgovori i na pitanje da li misli da je politika bojkota izbora bila ćorsokak za opoziciju (na stranu što su i oni koji su izašli doživeli fijasko)? Drugim rečima kako je politika bojkota oslabila i podelila opoziciju postavlja se pitanje da li su bojkotaši zapravo radili za režim. Zamislimo da su svi zajedno iz originalne postave „bojkot opozicije” izašli na izbore i dobili recimo od 15 do 20 odsto, danas bi imali možda 40 i više poslanika koji bi mogli da naprave ozbiljan problem vladajućoj koaliciji. Ovako vidimo dalje slabljenje pozicija opozicije. Insistiranje na tvrdom stavu prema „štrajkbreherima” to jest onima koji su izašli na izbore zapravo jača podele u opoziciji i odgovara Vučiću. Zbog svega toga postavljamo pitanje da li Đilas i Mlađa svojim tvrdoglavim stavovima ili radikalizmom bez osnova „sprečićemo izbore” čime ruiniraju opoziciju, zapravo za Vučića predstavljaju idealnu opoziciju. Da li je to, što bi rekao Tramp, slučajno? Ne bih rekao.

Politički analitičar