Polemike u vezi sa postavljanjem spomenika uobičajena su pojava u našoj (i ne samo našoj)  kulturi. Nedavno postavljeni spomenici Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i patrijarhu Pavlu u Tašmajdanskom parku izazvali su žučne rasprave i osporavanja, mada se izrečenih argumenta pro et kontra danas malo ko i seća. Čak i spomenici koji su vremenom postali simboli Beograda kao što je spomenik Knezu Mihailu na Trgu republike i, posebno, Pobednik na Kalemegdanu, u vreme postavljanja bili su predmet, iz današnje perspektive, bizarnih osporavanja. Neki su osporavali nagost figure Pobednika, drugi očigledan antički uzor i odsustvo nacionalnih elemenata, a određenim krugovima smetalo je čak i etničko poreklo autora.

Ne čudi, dakle, da i postavljanje spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu nije prošlo bez osporavanja. Letimičan osvrt na kritike otkriva nekoliko pravaca napada. Najrasprostranjenije su primedbe koje se odnose se na cenu spomenika kojima se dovodi u pitanje bilo visina i nedovoljna vidljivost troškova, bilo svrha utrošenog novca. U oba slučaja reč je o argumentima koji se uobičajeno koriste u dnevnopolitičkoj utakmici. U strogom smislu reči, one se, međutim, ne tiču samog spomenika jer bi se, na isti način, mogla dovoditi u pitanje bilo kakva gradnja i osporavati bilo koji javni posao.

Pravac kritike za koji se čini da je više u vezi sa samim spomenikom mogao bi se nazvati estetsko-urbanistički. Ukratko, hrabriji kritičari osporavaju umetničku vrednost spomenika, a pored toga ukazuje se da svojim dimenzijama narušava navodni urbanistički sklad tog dela grada. Sada kada je postavljen, dobar deo tih kritika je izgubio na uverljivosti. Zapravo posmatran u široj perspektivi spomenik ne narušava  kolorit stilova kojima može da se pohvali samo više puta rušeni i obnavljani grad. Izvesno je da će se o tome i dalje polemisati, kao što je  uostalom izvesno i da će te polemike ostati u krugovima esnafa bez većeg uticaja i značaja za javnost.

Ozbiljnija kritika morala bi da se izdigne iznad finansijskog i estetsko-urbanističkog – a zapravo, kada se izvuku poente, dnevnopolitičkog nivoa. Morala bi, drugim rečima, da prepozna i ospori kulturno-politički i identitetski smisao koju ovaj spomenik ima. U većini slučajeva kritičari kažu: nisam protiv izgradnje spomenika, ali… I kao da se u tome „ali” osporava smisao onoga za šta navodno jesu, a naglašava ono što je manje bitno. Kao i svemu, i ovom spomeniku se mogu naći zamerke, „ali” ono što je važnije je činjenica da se pojavio.

Kao što Andrić na jednom mestu kaže: „Nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle i njegovih potreba, želja i shvatanja …” U tom smislu ni spomenik Stefanu Nemanji nije slučajna građevina već predstavlja izraz želja i shvatanja današnjeg srpskog društva.

U poplavi svekolikih napisa čini se da su jedino – svako na svoj način, ali podjednako otvoreno – Slobodan Antonić i Jelena Đureinović istakli značenje i implikacije koje prate podizanje ovog spomenika. Za Antonića odnos prema spomeniku predstavlja vododelnicu između, s jedne strane, (jugoslovenske) autokolonijalne kulturne elite i, s druge strane, nacionalno osvešćenog naroda. Za Đureinovićevu, iza maske nacionalne veličine koju bi trebalo da predstavlja, spomenik prikriva nacionalnu sramotu koja se mogla ublažiti da je umesto njega podignuta spomen-kosturnica albanskim žrtvama iz devedesetih godina prošlog veka.

Ma koliko suprotstavljena i nesravnjiva, oba gledišta priču o spomeniku povezuju sa sukobima – bilo kulturnim, bilo nacionalnim. Čini se, međutim, da smisao i svrhu ovog spomenika, treba tražiti upravo u prevazilaženju podela i sukoba.

U tom smislu spomenik predstavlja izraz većinski prisutne, ali nedovoljno artikulisane težnje da se učvrsti i ojača srpski nacionalni identitet. Poput drugih naroda koji su iz Jugoslavije izašli u državnim granicama, i u Srbiji postoji specifičan, ali opšti problem (ponovne) izgradnje nacionalnog identiteta. I dok se u drugim državama nacionalni identitet i homogenizacija grade na zamišljenom otporu prema zamišljenoj srpskoj hegemoniji, a u slučaju Severne Makedonije na, od suseda osporavanom, traganju za korenima u antičkom dobu, Srbija ponovo, (ali videće se, suštinski različito) u prvi plan ističe svoju nespornu srednjovekovnu baštinu.

Stefan Nemanja u tom pogledu predstavlja idealnu figuru. On se ne dotiče nijedne od srpskih podela – ni dinastičkih ni ideoloških ni političkih. Naprotiv, reč je o utemeljivaču najznačajnije srpske srednjovekovne dinastije iza koje ostaju nesporni materijalni tragovi. Istovremeno, njegov lik i delo ne mogu se povezati sa hegemonističkim i osvajačkim pretenzijama kakve su imali drugi važni srednjovekovni i moderni srpski vladari. U tom smislu izgradnja obnovljenog nacionalnog identiteta bitno se razlikuje od devetnaestovekovnog nacionalizma koji je afirmisao i istovremeno se gradio na Kosovskom mitu i Dušanovom carstvu.

Ako spomenik u narodu probudi emociju, a lik Stefana Nemanje u našoj kulturi bude prepoznat kao simbol graditeljstva, diplomatske umešnosti, nacionalnog ujedinjena i patriotizma, onda će sve ostalo, o čemu se sada polemiše, biti manje važno.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu